Кaжњен јер није гледао Тита

Зрењанин – Лист који носи име свога града један је од ретких локалних медија који није током дугог опстајања био на маргинама – ни по интересу јавности ни по третману код власти. Напротив, кажу да је био расадник кадрова и да му тираж не опада много. Грађани га и после 60 година сматрају својим чедом и петком га жељно очекују на киосцима у свом крају.

Новине „Зрењанин” основао је Тодор Малбашки, који је био и њихов први директор. Овај професор математике био је прави просветитељ, основао је средњу и Вишу техничку школу, захваљујући њему град је први у Банату добио факултет. И после њега новинари и уредници листа одлазили су на високе покрајинске и републичке функције. Тако је Милорад Бировљев одавде стигао до положаја министра у Савезној влади.

„Зрењанин”, лист Народног фронта, како се прецизира у његовом заглављу, у уводнику првог броја прецизира да су прве новине у тадашњем Бечкереку изашле пре сто година, додуше, на немачком језику. Овдашњи Срби тада нису живели у својој држави па су прве новине на српском језику изашле 1890, констатује уводничар. После је у граду на Бегеју излазило више новина, недељника па и дневника. Почетком Другог светског рата новине на српском језику престале су да излазе и није их било све до појаве „Зрењанина”.

Пошто су ове новине изашле уочи Шестог конгреса КПЈ, на коме ће партија променити име у савез (СКЈ), највећи простор посвећен је том скупу. Објављен је реферат Драгољуба Кирћанског Ује, секретара Градског комитета, у коме он критикује политику Совјетског Савеза, Резолуцију Информбироа. Истиче се да је ова партијска организација искључила 236 чланова, а осам казнила. Они нису били партијски истомишљеници у идеолошкој борби против КПСС. У деценијама свога трајања лист је вешто лавирао да би избегао партијске притиске и писао онако како би желели читаоци.

Ипак, Партија се мешала. Новинар Војислав Зорић истеран је, најпре из СКЈ, а онда и с посла. Био је оптужен да се тајно дописивао са Добрицом Ћосићем. У његовом столу „колеге” су откриле писмо познатог књижевника с којим су се обрачунавали комунисти. Зорић, који се бави и писањем књижевности, објашњава да је слао Ћосићу своје књижевне записе да би овај дао своје мишљење. Онда су кренули на њега, а једна од „најжешћих” оптужби била је да је он избегавао да на редакцијском телевизору гледа пренос 12. Конгреса СКЈ, док је говорио Тито. „Замерали су ми да сам седео сувише укосо и да сам на тај начин саботирао Конгрес.” Зорић је готово једногласно избачен из партије и с посла. Међу реткима који су гласали против искључења био је главни уредник Михаљ Беловаи, који је с те позиције и на суду сведочио у Зорићеву корист, мада је овога тужила редакција. Зорић је ипак касније добио спор и вратили су га на посао.

Мада стоји оцена да се „Зрењанин” није баш замерао властима и моћницима, није да није било храбрости. Тако је у време уредниковања Бранке Јајић, 1991. године, лист објавио фотографију тенкова који су се кретали према Вуковару, потписану речима „Куда води овај пут”, што се тада сматрало храбрим.

Момчило Стојков је цео радни век провео у зрењанинским новинама и прича како га је као младог новинара уредник ставио пред искушење.

– Требао му је носећи текст о стабилизацији и кад је већ био у „цајтноту”, пошаље ме код директора фабрике намештаја. Овај ме је гњавио флоскулама и буквално ми „избацивао” неке економске формуле које уопште нисам разумео. Почео сам да се знојим и кад сам мислио да од текста неће бити ништа, директора позову у другу канцеларију. Ја на његовом столу приметим међу новинама и неке с текстом баш о стабилизацији, од тада већ афирмисаног новинара Милана Ливаде. Смотам тај лист под џемпер, дочекам директора који ме је гњавио још неко време, па отрчим у редакцију и препишем текст. Уредник је био јако задовољан, а ја још више, прича Мома Стојков, целом Банату познат као Баца.

О статусу листа сведочи и податак да су његови новинари својевремено имали толике плате да су их на то упозоравале партијске структуре. Од свих уредника у листу веле да је најпопуларнији био Душан Ћук. Писмен, коректан и склон шалама. Стално се надгорњавао с новинарима који му нису остајали дужни. У једном броју на првој страни најављено је гостовање сликара насловом „Керац у Зрењанину”. Новинари на прелому тај наслов преправе у презиме које никако не би смело да уђе у новине и тај специјални примерак ставе пред Ћука. Кад је овај приметио наслов, запрепастио се, али и брзо реаговао, отрчавши до киоска да се увери да је реч о шали. После су му се смејали, причајући да такав спринт у граду није виђен од његовог постанка.

Највећа замерка редакцији јесте да последњих година у њој нема младих новинара. Овим искуснима приговарало се да се боје компјутеризације. Изузев Зорана Дедића, коме признају да је био редакцијски пионир и најхрабрији у увођењу информатике, а изборио се и за први компјутер.

С препоруком да се куцне у дрво, они воле да кажу да су приватизацију преживели заједно са својим новинама, што је редак пример у локалној штампи. Њима се, чак, приговара да не користе довољно слободу коју им дају власници. Уредници тврде да праве најтиражнији локални лист.