Октобарско заоштравање

У октобру је дошло до вишеструких заоштравања: од временских прилика, преко међусобних оптужби политичара, пада стандарда, па све до сплеткарења на Сулејмановом двору у харемско-историјском ТВ спектаклу, који Срби, посебно Српкиње, не пропуштају пре спавања.

Нове власти оптужују старе да су за собом оставиле „спаљену земљу”, као оно Руси пред Хитлером, па сада мора неки Стаљин да, после победе, крене у обнову земље.

И док Николић изиграва енглеску краљицу, Дачић народног трибуна, Динкић наставља са експериментима ин виво, српски Елиот Нес, Вучић, трпи оптужбе, ћути и ради на амнестији затвореника, како би се направила места за бивше министре и директоре. Ако амбициозни Вучић успе, пола Србије ће бити арестовано, као што рече онај песник Пајић „Ја сам био у Србији, Србија је на робији”. Поштени Срби ће тада засукати рукаве како би обезбедили бесплатну храну и за те лопине. Па, да ли је то правда!?

Помало неспретна дипломатија је учинила да нам падне цена у очима ЕУ и Америке, али зато су друге цене скочиле до неба. Мада, динар јача, тако да ће, можда, ускоро вредети динар и по.

Енглези нас оптужују за расизам на фудбалским теренима. Па, ми смо и фудбал и расизам учили од њих. После смо заборавили фудбал. Изгледа да нам је остао само расизам балканског типа. Сви припадници оне друге нације и вере су црнци. Мозгове оних на Бањици и у Новом Пазару као да је клонирао доктор Франкенштајн лично.

А онда нам је дошла у посету тетка из Америке, Хили, заједно са својом европском пријатељицом Кети. Дошле су да нас похвале како смо добра и послушна деца, али и да нас упозоре да не узимамо све што нам нуде оне опасне чике са Истока, које омамљују децу гасом, а можда су неким својим хаарпом из кубанских вода изазвале ону олују у Њујорку.

Све смо ближи децембру и пројектованом смаку света. Уосталом, како певаху они Петровићеви Цигани, пардон Роми, „... нек пропадне, није штета”. Има ту и добрих страна те катаклизме: Косово ће опет бити у Србији. Мислим оној небеској.