Oktobarsko zaoštravanje

U oktobru je došlo do višestrukih zaoštravanja: od vremenskih prilika, preko međusobnih optužbi političara, pada standarda, pa sve do spletkarenja na Sulejmanovom dvoru u haremsko-istorijskom TV spektaklu, koji Srbi, posebno Srpkinje, ne propuštaju pre spavanja.

Nove vlasti optužuju stare da su za sobom ostavile „spaljenu zemlju”, kao ono Rusi pred Hitlerom, pa sada mora neki Staljin da, posle pobede, krene u obnovu zemlje.

I dok Nikolić izigrava englesku kraljicu, Dačić narodnog tribuna, Dinkić nastavlja sa eksperimentima in vivo, srpski Eliot Nes, Vučić, trpi optužbe, ćuti i radi na amnestiji zatvorenika, kako bi se napravila mesta za bivše ministre i direktore. Ako ambiciozni Vučić uspe, pola Srbije će biti arestovano, kao što reče onaj pesnik Pajić „Ja sam bio u Srbiji, Srbija je na robiji”. Pošteni Srbi će tada zasukati rukave kako bi obezbedili besplatnu hranu i za te lopine. Pa, da li je to pravda!?

Pomalo nespretna diplomatija je učinila da nam padne cena u očima EU i Amerike, ali zato su druge cene skočile do neba. Mada, dinar jača, tako da će, možda, uskoro vredeti dinar i po.

Englezi nas optužuju za rasizam na fudbalskim terenima. Pa, mi smo i fudbal i rasizam učili od njih. Posle smo zaboravili fudbal. Izgleda da nam je ostao samo rasizam balkanskog tipa. Svi pripadnici one druge nacije i vere su crnci. Mozgove onih na Banjici i u Novom Pazaru kao da je klonirao doktor Frankenštajn lično.

A onda nam je došla u posetu tetka iz Amerike, Hili, zajedno sa svojom evropskom prijateljicom Keti. Došle su da nas pohvale kako smo dobra i poslušna deca, ali i da nas upozore da ne uzimamo sve što nam nude one opasne čike sa Istoka, koje omamljuju decu gasom, a možda su nekim svojim haarpom iz kubanskih voda izazvale onu oluju u Njujorku.

Sve smo bliži decembru i projektovanom smaku sveta. Uostalom, kako pevahu oni Petrovićevi Cigani, pardon Romi, „... nek propadne, nije šteta”. Ima tu i dobrih strana te kataklizme: Kosovo će opet biti u Srbiji. Mislim onoj nebeskoj.