Часни пуч пуковника Павловића

"Извините, господине генерале, ја ваше наређење не могу да извршим, јер не желим да се пролива крв!"
Око 9 часова пре подне 27. марта 1941. године пуковник Димитрије Павловић, командант артиљеријског пука Краљеве гарде, који је добио наређење да батерију пољских топова постави и упери у правцу из кога се очекују пучисти генерала Симовића, да би могла одмах да се отвори ватра, ни тренутка се није двоумио кад је демонстрирао незамисливу непослушност генералу Петру Косићу.
У томе га није поколебала ни чињеница да се, у покушају да војску анимира за крвав обрачун са пучистима, генерал нешто раније провезао колима са краљем Петром Другим кроз круг касарне.


Ови детаљи, 66 година после овог историјског догађаја, познати само малом броју посвећеника овом делу историје и породице Димитрија Павловића, представљају аутентично сведочење главног актера, које је, без имена и презимена чика-Мите, како су га одмила звали сви који су га знали, забележила и "Политика" 30. септембра 1970. године.

Данас, толико година после, "Политика" је поново у ситуацији да од његовог сина Душана Павловића, пензионера из Београда, сазна ко је и како спречио велико крвопролиће на улицама Београда.

"Још у два часа ујутру 27. марта генерал Косић је наредио пуковнику Павловићу да једну партију дугачких топова упери ка Београду, а једну са пољским топовима упути на Дедиње, на егзерцериште пешадијског пука. Када је сазнао каква је намера генерала, мој отац је заједно са командантом батерије послао на положаје и команданта дивизиона и помоћника команданта пука. Скренуо им је пажњу да наређење о отварању ватре могу примити једино од њега лично", присећа се Душан Павловић детаља које му је испричао отац.

Чињенице да генерал Косић није реаговао на пуковникову непослушност, и да су пучисти убрзо после тога успоставили пуну контролу над јединицама Краљеве гарде, као да су затрпале овај храбар и непоколебљив чин српског официра. Године и искушења кроз која је пролазио чика Мита показали су да је то био једини начин на који је овај морални горостас могао да реагује.

Српска историја тек ће га накнадно укњижити за посебну улогу у мартовском пучу, али одавно се зна да је Димитрије Павловић човек захваљујући чијој енергији данас генерације потомака могу да суде о својим коренима и прецима: залагао се за чување и подизање споменика из тог времена, изгарао да докаже колико су нам Грци, посебно Крфљани, браћа по судбини, инсистирао на поштовању старих ратника и њиховог дела, потреби да млади о томе што више сазнају. Руковођен тиме, чика Мита је 1970. године основао Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године.

"Пуковник Павловић се издвајао својим темпераментом, одударао је у том окружењу људи притиснутих годинама који су највећи део времена проводили у бескрајним разговорима ко је где био у рату и у којим је борбама учествовао. Почела је његова битка за отимање овог дела историје од заборава", записао је хроничар.

Рођен 23. децембра 1894. године у трговачкој породици у Неготину, чика Мита се кад је за то дошло време одазвао на позив отаџбине као млади каплар, који још није имао ни 20 година. Током рата у Србији био је унапређен у чин артиљеријског потпоручника, али је читаву албанску голготу, опоравак на Крфу и пробој Солунског фронта, укључујући и битке на Могленским планинама, по сопственом захтеву провео као водник батерије. Из рата је понео две златне Обилића медаље за храброст.

Завршио је и Вишу војну академију. Носилац је 16 домаћих и страних одликовања. По капитулацији 1941. допао је у заробљеништво, које је провео у Немачкој, у логорима у Нирнбергу и Хамелбургу.              

Фасцинантно је сазнање из његове биографије да је са 52 године уписао журналистику на Филозофском факултету у Минхену, где је боравио неко време после окончања Другог светског рата, а да је у 56. години одбранио докторску дисертацију. Упркос таквом успеху у емиграцији, зов домовине и супруге са троје деце били су јачи од свега. Вратио се у Београд на дан своје крсне славе Светог Николе 1950. године.                      

На Светог Илију 2. августа 1977. године умро је чика Мита. Иза њега је остала легенда и мноштво прича које ће надахњивати потомке. Од данас и ова о његовој часној улози у мартовском пучу.