Три дана затвора за критичара Винавера

Редак и свестран интелектуалац Станислав Винавер, чије је име једно од највише помињаних на протеклом Сајму књига у Београду, био је и одушевљени познавалац и поклоник музике. Његове музичке критике и есеји често су били изузетно оригинални, живописни, сликовити и духовити. Важио је за оштрог критичара и те оштрине није поштедео ни Стевана Христића, не у лику композитора већ диригента. Једном је овај, тадашњи директор Београдске опере, оцене критичара доживео као тешку увреду и тужио га је суду.

Станислав Винавер био је тада стални критичар „Времена” (писао је и у другим листовима, међу којима је и „Политика”) и овај дневник је у врху своје 5. стране, 13. јуна 1926. објавио дугачак наслов: „Суђење г. Станиславу Винаверу, зато што је упоредио диригентску палицу г. Стевана Христића са маљицом саобраћајног жандарма”. У поднаслову тог извештаја са „једног интересантног претреса” саопштено је да је њихов критичар осуђен на три дана затвора. И није то била цела казна: у пресуди стоји и да Винавер мора да плати и хиљаду динара глобе. Важност оваквој парници нису дали само њени познати актери већ и то што је она покренула и једно озбиљно питање – положаја уметничке критике у нашем културном животу.

Тога дана суд је за новинаре и публику био занимљива позорница на којој се није говорило само о личним стварима. На суду-сцени није се додуше појавио тужитељ кога су повредиле критичареве речи: „Г. Христић размахан палицом као какав саобраћајни позорник”. После прочитане тужбе присутни су чули дуго, стручно и академски интонирано, слово оптуженог Винавера. Бранећи себе и улогу критичара, он је истовремено бранио и ту, тада нову, професију саобраћајног позорника, назвавши је „важним фактором модерног живота”.

Тај фактор је у свету, каже критичар, на високом гласу, добро је плаћен и поштован. Добром регулацијом саобраћаја ти људи спасавају животе грађана. Када би њихов посао радио г. Христић, он би својим „искиданим и грчевитим покретима причинио безброј несрећа”. Он је диригенту спочитавао како нема развијен смисао за ритам, позивајући се и на написе других критичара и музичких зналаца који исто и слично мисле. У тој својој одбрани луцидни Винавер такође је рекао: „Молим суд да нареди вештачење и да утврди да г. Христић, када диригује, личи на саобраћајног жандарма. Ја подвлачим: по крупноћи геста, а не по прецизности”.

После су, разуме се, своје „палице” укрстили и адвокати тужитеља и туженог. Падали су ту и комплименти обојици уметника. Христићев адвокат рекао је да Винавер у својим критикама показује „велику висину духа, знања и спреме” и слободно се може поредити са великим страним критичарима, али и да баш зато треба бити строже кажњен јер је овога пута прешао линију, увредивши његовог клијента, премда томе иначе не прибегава. Адвокат одбране је у свом дугом говору истицао часно звање саобраћајног позорника и да поређење са њим не може бити никаква погрда и омаловажавање. Он је још апеловао да се овим случајем не направи опасан преседан који би могао уништити уметничку критику.

Суд се на то ипак није обазирао и стао је на гледиште како је у овом делу постојала тежња да се г. Христић понизи. И уследила је (из)речена казна и обавеза да се та пресуда одштампа у листу у коме је критика објављена.

-----------------------------------------------------------------

Шта је Брукнер замолио цара

У завршној речи, Винавер је говорио о важности критичара и илустровао то примером када је познати композитор Антон Брукнер био у аудијенцији код цара Фрање Јосифа, а овај му понудио што год зажели. Брукнер га је замолио само за једно: ако је могуће да га музички критичар Ханслик мање напада!