Војници не могу да посте

У току Часног поста који је ушао у пету недељу, војници, али и студенти Војне академије и ученици у војним школама који су православни верници немају на јеловнику посну храну. Војна гимназија у Београду је једина средња школа у Србији која нема верску наставу. Зато викарни епископ јегарски Порфирије упозорава да је положај верника СПЦ, али и других конфесија у Војсци Србије испод задовољавајућег нивоа.
"За сада, изузев парцијалног уступка војницима муслиманске вероисповести, којима су у Војсци Србије испуњени захтеви у вези са посебном исхраном, нажалост, чињеница је да припадници Православне цркве и осталих признатих цркава и верских заједница немају никакве могућности да у складу са општим европским, демократским стандардима слободно остварују своја верска права и верске потребе. За разлику од готово свих армија у савременом свету, у Европи, Америци, Азији и Африци, у нашој војсци нема свештеника, а у касарнама нема верских објеката", објашњава владика Порфирије који је у Светом архијерејском синоду Српске православне цркве задужен за односе са Војском Србије.

Поред чињенице да се у нашој армији касни са увођењем свештеничке службе, епископ Порфирије каже да Србија, по угледу на европске земље, иако спорије, али у мери у којој је то потребно и оправдано, отвара могућности за природну улогу Цркве у друштву.

"До сада су цркве и верске заједнице оствариле своје право на веронауку у школама. Држава је донела Закон о враћању отете црквене имовине, који додуше, иако је већ на снази, за сада не функционише. Надамо се да ће, чим се конституише нова влада, бити донет и закон о војсци тако да ту тек очекујемо промене", истиче овај јерарх СПЦ.

Иако не може са сигурношћу да каже кад ће војни свештеници постати реалност у Србији, владика Порфирије признаје да, с обзиром на искушења и разне тешкоће кроз које наш народ пролази, постоје многи објективни разлози зашто се касни са овим послом. Али, како додаје, "руку на срце, стиче се утисак да до сада није посвећивана довољна пажња овом проблему". СПЦ не може још да каже колико је Војсци Србије потребно православних свештеника, јер будући процес модернизације ВС подразумева драстично смањивање броја војника. Како каже владика Порфирије, по незваничним проценама, за Министарство одбране и Војске Србије било би потребно око двадесет војних свештеника:

"Задатак будућих војних свештеника, у најкраћем, сводио би се на чинодејствовање, односно служење Свете литургије недељом и верским празницима, служење јутарње и вечерње молитве, служење опела и парастоса, освећење касарни и застава. Осим тога свештеници би учествовали у полагању заклетве, држали би предавања, али би се и старали о духовном здрављу припадника војске.

– Такође, снабдевали би војне библиотеке верском литературом, саветовали се са командантом јединице о условима који су потребни за остварење верских потреба – објашњава улогу будућих војних свештеника владика Порфирије.

Свака војска има неке специфичности, па Војска Србије не може у потпуности да копира модел било које стране армије, али свакако може и мора да користи постојећа искуства многих, сматра овај епископ.

За нас зато могу бити корисна искуства земаља чија је већина становништва православне вероисповести, али и искуства земаља из нашег непосредног окружења: Грчке која има вишедеценијски разрађен систем присуства свештеника у војсци, затим Румуније, Русије. Искуства Мађарске, Пољске, Хрватске, као и многих западноевропских земаља такође су веома корисна, сматра владика Порфирије.

За разлику од нас, Хрватска је у процесу транзиције много брже увела све стандарде европске демократије у вези са црквом. Хрватска је, као и Србија, секуларна држава, што значи да су црква и држава одвојене. Али то, како каже владика Порфирије, не значи да су црква и држава супротстављене.

"Напротив, одвојеност подразумева сарадњу, прожимање и међусобну сарадњу, а пре свега обавезу државе да омогући свакоме грађанину да у складу са законом остварује своја верска права на свакоме месту, па и у војсци. Зато је, у том смислу у Хрватској успостављен Војни ординаријат још 25. априла 1997. Том приликом потписан је уговор између Ватикана и Републике Хрватске о душебрижништву римокатоличких верника припадника оружаних снага и полицијских служби у Хрватској. У личности преузвишеног монсињора Јураја Језеринца именован је и војни бискуп Хрватске. Додајмо и то да је верски живот у војсци законом уређен и у Словенији, Босни и Херцеговини, односно Републици Српској", истиче епископ Порфирије.

-----------------------------------------------------------

Искуство Краљевине Србије и Југославије

До 1918. године у Српској војсци војни свештеници су по формацији припадали сталном кадру активне војске Краљевине Србије. У саставу штаба команде постојао је војни прота, а војни свештеници су били распоређени у штабовима дивизијских команди и у штабовима активних пукова.

После Првог светског рата верска питања у војсци су решавана на другачији начин, јер је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца постала вишеконфесионална држава. Све признате вероисповести су у војсци биле заступљене. При Министарству војном и морнарици постојало је тело које је руководило свештеничком струком. У њему су били по један војни свештеник прве класе за православну, римокатоличку и муслиманску вероисповест. Штаб сваке армијско-дивизијске области, пука и гарнизона имао је сталног војног свештеника.

Врховни војни свештеник (референт) за православну веру потпадао је под црквену јурисдикцију патријарха српског. За војнике богослужења су одржавана у капелама и црквама у кругу војних објеката, а тамо где их није било у месним верским објектима.

-----------------------------------------------------------

Вера и борбени морал

Истраживање које је Управа за морал Генералштаба Војске Југославије спровела месец дана после агресије НАТО-а 1999. године показало је да се више од 69 одсто припадника ВЈ изјаснило да су религиозни. Преглед по стратегијским групацијама потврдио је старо правило да вера у Бога зависи од степена опасности. Тада се као верници изјаснило 51,9 одсто припадника Прве армије, 63 одсто припадника Ратне морнарице, 67 одсто војника Друге армије, 68 одсто из РВ и ПВО и 82 одсто војника Треће армије која је била највише угрожена од агресора.