Свештеници у оружаним снагама

Увођење свештеника и свештеничке службе у јединице Војске Србије, по речима генерал-мајора Петра Радојчића, начелника Управе за људске ресурсе, врло је осетљиво питање које ће бити разматрано у другој половини ове године, након усвајања закона о војсци. Планирано је да се до тада организује стручна расправа и изради нови модел за регулисање верског живота у Војсци Србије и нацрт новог правила службе.

– Извесно је да веома студиозно, у складу с међународним искуствима и стандардима, треба приступити нормативном уређењу ове области. Док се не нађе одговарајуће решење, верујући припадници система одбране моћи ће, као и до сада, да посетама верским објектима своје конфесије задовољавају верске потребе – каже Радојчић.

Упркос томе што, за разлику од многих земаља, код нас још није пронађено одговарајуће решење, та тема није толико нова. О њој се размишљало и раније, чак је било и семинара на којима су изношена искуства из војски других земаља, посебно америчке. Било је контаката с Министарством вера, Српском православном црквом и осталим традиционалним црквама и верским заједницама од 2000. године до данас, а посебно је ова тема актуелизована након усвајања Закона о црквама и верским заједницама, прошле године.

Устави већине земаља имају клаузулу којом је црква одвојена од државе и одредбе којима је грађанима гарантована слобода вероисповести. Одвојеност цркве од државе није представљала препреку да се организује свештеничка служба и обезбеди присуство свештеника у оружаним снагама.

При избору вероисповести коју ће увести у војску придржавали су се начела о националној и конфесионалној структури становништва, доприносу појединих вероисповести формирању и очувању традиције и културе државе, обезбеђивању поштовања верских права и слобода мање бројним припадницима војске других вероисповести.

Применом тих начела уведени су свештеници вероисповести којој припада већински народ, уз могућност да у руководећем органу службе буду свештеници других вероисповести. Другим верницима гарантована су сва права и слободе.

– Свештеничка служба оружаних снага Грчке, Румуније, Словачке, Белгије и још неких земаља уграђена је у организацијско-фомацијску структуру команди и јединица, а у Мађарској и Аустрији то су посебне службе. Војно свештенство и у Оружаним снагама Италије чини војну бискупију на чијем челу је војни бискуп.

У већини армија, присуство верским обредима није обавезно. Припадницима појединих вероисповести омогућава се посебна исхрана по правилима њихове вере – каже Петар Радојчић.

У сваком случају, ни у нашој војсци религија није више табу-тема. Последњих 10-15 година, како истиче наш саговорник, обављено је неколико истраживања ради сагледавања значаја вере и њеног утицаја на морал војске. Резултати истраживања су показали да већина припадника, чак 69 одсто, увиђа значај вере за очување властитог националног идентитета и слаже се са тврдњом да познавање верске традиције доприноси јачању морала.

После октобарских промена покренута су нека питања редефинисања односа цркве и државе, као што је враћање имовине цркви, увођење веронауке у школе и слично. У складу с тим изражена је спремност за нормативно увођење ове области и у Војсци Србије.

– Што се тиче значаја евентуалног увођења свештеничке службе, сматрамо да би се он, поред осталог, огледао у доприносу духовном и моралном васпитању припадника система одбране – истиче Радојчић.

Питања верских права и слобода војника и професионалних припадника Војске Србије су, као за све грађане, регулисана Уставом Републике Србије, законом о црквама и верским заједницама, Законом о државним и другим празницима и Правилом службе Војске.

Према постојећим законским и подзаконским актима и одредбама, сва лица на служби у Војсци имају право да слободно изражавају своја верска осећања, без права на пропагирање, да посећују верске објекте и присуствују верским обредима и прослављају верске празнике, изван војних објеката.

Поред тога, команде, јединице и установе могу да организују давање помена за своје погинуле и умрле припаднике, а припадницима муслиманске вероисповести је омогућена посебна исхрана у време њихових верских празника.