Мало „убиство” међу пријатељима

„Артиљеро”, редитељски деби драматурга и сценаристе Срђе Анђелића („До коске”, „Муње”, „Један на један”, „Миле против транзиције”), по жанру је – „ко разуме схватиће” филм. Шта је тачно Анђелић желео да каже и покаже бог свети зна, јер је прича „Артиљера” недефинисана, натегнуто мотивисана и конфузно, збркано вођена, као да се аутор стално предомишљао на коју ће страну да је одведе.

Сторију о тинејџеру који је због недостатка идола у свом окружењу на путу да постане хулиган, о Малом (Јован Коларић) из породице са маргине друштва којем је по мушкој линији „Црвена звезда” у крви, Анђелић претвара у причу о „пљачки века” што је изводе „звездаши” маскирани у „партизановце”, како би помогли Малом да оствари сан и свог идола, фудбалера Немању Видића, врати из „Манчестер јунајтеда” у омиљени клуб. У свему учествује у Малог заљубљена тинејџерка Ана (Ана Коњовић), константно снимајући свој „јутјуб” филм о вољеном Артиљеру (у фудбалском сленгу: онај који никада не промашује), којег подстиче и инспирише на акцију...

Да се Анђелић определио да овакав материјал уместо проклизавајуће полуозбиљне драме у којој су мотивације главних јунака крајње сумњиве и неубедљиве, постави као „штосну” комедију са друштвеном али и мисаоном тежином, резултат би вероватно био успешнији. Овако, читава ова ствар са „Артиљером” не одмиче много од ауторових већ избледелих сећања на студентске дане када су се на београдском Факултету драмских уметности његови „класићи” делили на „цигане” и „гробаре” и у томе бескрајно уживали, што је све већ виђено и у „Три палме за две битанге и рибицу” и у „Муњама” (сценарио писао Анђелић), па и у „Кад порастем бићу Кенгур”. Наравно, на много бољи, оправданији и конзистентнији начин.

 Има у „Артиљеру” и блиставих тренутака. Освежење је ново филмско лице Ане Коњовић, „јутјуб” филм у филму је успела идеја, камера врхунског професионалца какав је Радан Поповић увек је знала шта треба да ради, а и избор музике је функционалан...Филм узлети и продише кадгод се у кадру нађе Небојша Глоговац у улози старијег брата главног јунака – „пензионисаног”, предратног вође „Звездиних” навијача и ратног ветерана. Да је којим случајем ова прича испричана из његовог угла, то би била права бомба. Дубок утисак оставља лик оца, друштвеног лузера маргинализованог ауторитета, јер га маестрално тумачи Петар Божовић (његова улога је и добро написана), али и лик полицијског инспектора, јер га је глумац Горан Радаковић вешто издигао изнад уобичајених клишеа.

Њих тројица са лакоћом „поједу” све остале. И младе главне јунаке, али и гомилу српских филмаџија, Анђелићевих пријатеља, колега и продуцената у епизодним улогама, који доприносе утиску да је „Артиљеро” право мало „убиство међу пријатељима”, смишљено само да би се другари међусобно добро забавили. У стилу: „Ма, ко шиша и `Звезду` и Немању Видића и биоскопску публику, важно је да је нама супер!”