Пoсета уважене гошће

У дипломатској пракси посете државника страним земљама сврставају се у неколико категорија: званична (обично са додатком: пријатељска), радна и приватна. Посета државне секретарке Хилари Клинтон делу региона западног Балкана, бар кад су у питању Београд и Приштина, имајући у виду њене изјаве у Приштини, тешко да би се могла сврстати и у једну од ових категорија. Вероватно ће у дипломатској историји остати записано да је ова уважена дама инаугурисала нову категорију: посета из „личних мотива у државној обланди”. Јер ако је, како госпођа Клинтон каже: „Независност Косова за мене, моју породицу и моје америчке грађане (да ли?) више је од спољнополитичког питања, то је лично питање”, онда, са протоколарног аспекта, и посета је „личног карактера”, што је и проузроковало низ протоколарних пропуста српске дипломатије.

Посета се реализује непосредно уочи председничких избора у Америци а ради се о гошћи која, како је изјавила, неће више бити на тој функцији, што умањује њен значај, поготово ако се ради о „личним мотивима”. Висока гошћа је боравком од око три сата у Србији, на пропутовању од Сарајева до Приштине, где је уприличила ноћења, демонстрирала какав значај САД придаје Србији, уколико то опет није њен „лични хир” у решавању „личног питања”. Уз то, окупила је државни врх, председника републике и председника владе, за један сто, у просторијама где није званично седиште ни једног ни другог. Грешка је протокола и дипломатије да шефа државе, а преко њега и државу Србију, доведу у такву ситуацију.

Није сувишно запитати се чији је то аранжман да уважена гошћа овог пута не пређе реку Саву и не крочи на тло Шумадије, а председнику републике онемогући да, као његов претходник, прими уважену гошћу у свом званичном седишту, и то у одвојену посету.

У Приштини су, како новине извештавају, обављени одвојени разговори „председнице и премијера Косова”, уз срдачан ретко виђен загрљај са „премијером”. Тамо су уприличени разговори и са председницима парламентарних партија. Госпођа Клинтон није била у Цркви Светог Николе, већ само у парохијском двору. Подразумева се да ово нису питања протоколарног већ и те како политичког карактера, са значајним импликацијама.

Но, ако пређемо на чисто политички терен, упоређујући изјаве уважене гошће у Београду и Приштини, закључак је још суморнији. Оно што је јавност Србије била у позицији да чује од не само високе представнице ЕУ баронице Ештон већ и од госпође Клинтон у Београду, као и коментара наших званичника, да није било оних дисонантних и веома пристрасних изјава госпође Клинтон у Приштини, Србија би, у условима и под притисцима у којима се налази и са позицијом какву има у међународним односима, могла бити задовољна, чак и охрабрена.

Верујем да нико ко се бави политиком не очекује од САД да промени своју одлуку о признавању независности Косова. Али, када Клинтонова каже: ,,Ми ћемо бити са вама (руководством Косова) и док са Србијом разговарате о нормализацији односа”, сва њена прича у Београду о подршци фер дијалогу и обострано корисној нормализацији односа Београда и Приштине, „зарад европске будућности за обе државе”, пада у воду. Још када емотивно изјави да је независност Косова за њу и њену породицу „лично питање” више од спољнополитичког, онда то отвара лепезу за Србију болних питања.

Изјаве баронице Ештон у Београду и у Приштини, бар како сам их ја схватио, биле су са доста разумевања за актуелну владу и руководство Србије. Стиче се утисак да би њеним посредовањем, уколико се одупре утицајима са стране, наставак дијалога могао да се одвија у повољнијој атмосфери и са више разумевања за интересе обеју страна.

Амбасадор у пензији