Poseta uvažene gošće

U diplomatskoj praksi posete državnika stranim zemljama svrstavaju se u nekoliko kategorija: zvanična (obično sa dodatkom: prijateljska), radna i privatna. Poseta državne sekretarke Hilari Klinton delu regiona zapadnog Balkana, bar kad su u pitanju Beograd i Priština, imajući u vidu njene izjave u Prištini, teško da bi se mogla svrstati i u jednu od ovih kategorija. Verovatno će u diplomatskoj istoriji ostati zapisano da je ova uvažena dama inaugurisala novu kategoriju: poseta iz „ličnih motiva u državnoj oblandi”. Jer ako je, kako gospođa Klinton kaže: „Nezavisnost Kosova za mene, moju porodicu i moje američke građane (da li?) više je od spoljnopolitičkog pitanja, to je lično pitanje”, onda, sa protokolarnog aspekta, i poseta je „ličnog karaktera”, što je i prouzrokovalo niz protokolarnih propusta srpske diplomatije.

Poseta se realizuje neposredno uoči predsedničkih izbora u Americi a radi se o gošći koja, kako je izjavila, neće više biti na toj funkciji, što umanjuje njen značaj, pogotovo ako se radi o „ličnim motivima”. Visoka gošća je boravkom od oko tri sata u Srbiji, na proputovanju od Sarajeva do Prištine, gde je upriličila noćenja, demonstrirala kakav značaj SAD pridaje Srbiji, ukoliko to opet nije njen „lični hir” u rešavanju „ličnog pitanja”. Uz to, okupila je državni vrh, predsednika republike i predsednika vlade, za jedan sto, u prostorijama gde nije zvanično sedište ni jednog ni drugog. Greška je protokola i diplomatije da šefa države, a preko njega i državu Srbiju, dovedu u takvu situaciju.

Nije suvišno zapitati se čiji je to aranžman da uvažena gošća ovog puta ne pređe reku Savu i ne kroči na tlo Šumadije, a predsedniku republike onemogući da, kao njegov prethodnik, primi uvaženu gošću u svom zvaničnom sedištu, i to u odvojenu posetu.

U Prištini su, kako novine izveštavaju, obavljeni odvojeni razgovori „predsednice i premijera Kosova”, uz srdačan retko viđen zagrljaj sa „premijerom”. Tamo su upriličeni razgovori i sa predsednicima parlamentarnih partija. Gospođa Klinton nije bila u Crkvi Svetog Nikole, već samo u parohijskom dvoru. Podrazumeva se da ovo nisu pitanja protokolarnog već i te kako političkog karaktera, sa značajnim implikacijama.

No, ako pređemo na čisto politički teren, upoređujući izjave uvažene gošće u Beogradu i Prištini, zaključak je još sumorniji. Ono što je javnost Srbije bila u poziciji da čuje od ne samo visoke predstavnice EU baronice Ešton već i od gospođe Klinton u Beogradu, kao i komentara naših zvaničnika, da nije bilo onih disonantnih i veoma pristrasnih izjava gospođe Klinton u Prištini, Srbija bi, u uslovima i pod pritiscima u kojima se nalazi i sa pozicijom kakvu ima u međunarodnim odnosima, mogla biti zadovoljna, čak i ohrabrena.

Verujem da niko ko se bavi politikom ne očekuje od SAD da promeni svoju odluku o priznavanju nezavisnosti Kosova. Ali, kada Klintonova kaže: ,,Mi ćemo biti sa vama (rukovodstvom Kosova) i dok sa Srbijom razgovarate o normalizaciji odnosa”, sva njena priča u Beogradu o podršci fer dijalogu i obostrano korisnoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, „zarad evropske budućnosti za obe države”, pada u vodu. Još kada emotivno izjavi da je nezavisnost Kosova za nju i njenu porodicu „lično pitanje” više od spoljnopolitičkog, onda to otvara lepezu za Srbiju bolnih pitanja.

Izjave baronice Ešton u Beogradu i u Prištini, bar kako sam ih ja shvatio, bile su sa dosta razumevanja za aktuelnu vladu i rukovodstvo Srbije. Stiče se utisak da bi njenim posredovanjem, ukoliko se odupre uticajima sa strane, nastavak dijaloga mogao da se odvija u povoljnijoj atmosferi i sa više razumevanja za interese obeju strana.

Ambasador u penziji