Коцкање европском идејом

Резултати истраживања јавног мњења које су недавно представили сарадници и сараднице Београдског центра за безбедносну политику показују да сумеђу највећим противницима чланства Србије у Европској унији млади од 18 до 29 година. Додаје се да је сваки други ученик или студент против чланства, док је тек сваки трећи за чланство Србије у ЕУ. Ови подаци несумњиво сведоче о нарастајућем отпору наших грађанки и грађана процесу европске интеграције. Једнако важан закључак је да је тај отпор најизраженији у делу популације који би требало да буде највише заинтересован за европеизацију Србије. То су млади људи, са знањем језика или могућношћу да их науче, по дефиницији жељни путовања, перспективе и контаката са вршњацима изван граница ове државе. Шта смо им то урадили?

Моја је теза да садашње противљење великог броја грађана чланству Србије у ЕУ није резултат рационалне процене,утемељенена добром познавању процеса интеграције и на анализи предности и недостатака чланства. Нешто се испречило.Мислим да је овакав резултат истраживања јавног мњења последица намераваног и континуираног коцкања политичких елита у Србији европском идејом које је за циљ имало успоравање, замрзавање или чак одустајање од приступања наше државе Европској унији. За то су у првом реду одговорни српски политичари, који су имали највише разлога да стрепе од близине ЕУ, који су учинили све да грађане убеде у упитност и несигурност европског пројекта.

То су највише радили високи функционери политичких странака са чијим делањем је поистовећена идеја европске Србије. Вршећи власт на централном нивоу, али и у многим јединицама локалне самоуправе, они нису издржали искушења мита и корупције. Једном увезани у клијентелистичку мрежу и обезбеђени чврстом политичком залеђином нису били у стању да утврде границе ширења своје криминално стечене економске моћи. Својим делањем у очима грађана компромитовали сусебе, али и идеју са којом су идентификовани. Добрано им је припомогао и добар део културне сцене, интелектуалне јавности и сви који су се уплашили конкурентности знајући да своје позиције могу да очувају само у изолацији на коју нас осуђују.Суочени с домаћим „Европљанима”, грађани су окренули леђа и њима и Европи, и препустили се апатији.

Своју корумпираност политичари су радо маскирали указивањем на наводну европску зловољу, презир и неправичност према Србији. Неспремни да било који проблем реше до краја, непрекидно су се жалили на условљавања Европске уније.Чак је у једном моменту један министар повикао да је тога више доста. Немајући ни времена ни нерава да многе теме промишљају са разних аспеката, грађани су углавном веровали у приче о монструозним условљавањима и двоструким, за Србе специјално спремљеним, аршинима. Тако је дошло до учвршћивања лажних ставова о особености нашег геополитичког положаја, због којег и не можемо да чинимо ништа друго него да трпимо ударе са све четири стране света, а да смо дужни да се најјаче опиремо овима са запада.

Коначно, није било мало ни оних који су процес европеизације Србије поистовећивали с количином новца који би одатле могао да дође. Било је смешно из дана у дан слушати једног од министара у претходној влади који је непрестано пребројавао милионе и милијарде који су планирани као европска помоћ Србији. То није деловало забрињавајуће све док и ЕУ није захватила криза, током које су пресахли исти ови милиони и милијарде. Уз овакве политичаре грађани су вођени ка закључивању да без новца Европа не вреди нарочитог труда. Апсолутно су занемарени аспекти интеграције који би требало да нам помогну да успоставимо основни ред и заједнички живот утемељимо на вредностима на којима је учвршћена савремена Европа.

Нова влада која ових дана обележава100 дана рада није наговестила могућност промене оваквог приступа. Штавише, сваки од ових 100 дана сведочио је о вођењу политике континуитета. Уместо да храбро саопшти неупитно усмерење ка вредностима савремене Европе, званичници нових власти се троше као дезоријентисани у магли. Док је председник владе постао шампион у ширењу популистичких порука, његов први помоћник се без предаха трудио да коригује недопустиве грешке свога шефа. Док председник републике чува слово Устава и не дозвољава да се отме ни делић Косова, председник владе увелико агитује за поделу Косова и тако руши Устав.

Нема јасне оријентације, ни политичке ни вредносне. Бунећи се против оваквог стања, млади свој бунт усмеравају на погрешну страну. Нису нам, међутим, криви други што смо такви какви смо. Криви смо ми што не умемо боље.

Владимир Павићевић

доцент на Факултету политичких наука