Нада и даље постоји

И Косово и ЕУ: Влада Ивице Дачића купила је себи време када је схватила да скоро ништа не може да уради у Србији док не почне да решава проблем Косова. И то јесте њен највећи успех у првих сто дана.

Дачићево руковање са Тачијем натерало је запад да владу не сматра реинкарнацијом деведесетих и коалиције Слободана Милошевића и Војислава Шешеља под другим именом.

Али одлука Томислава Николића и Ивице Дачића да се премијер рукује са осумњиченим за трговину органима није изненађење. Природно је да почну да решавају државно питање управо они које бије глас да су националисти и патриоте. То је логика по којој су енглески конзервативци давали независност колонијама и по којој је Туђманов ХДЗ успостављао односе са Србијом.

Влада ће корак по корак решавати сва отворена питања са Косовом, у нади да нико неће да промени мишљење и да затражи од ње да призна независност Косова или да сагласност да се оно нађе у Уједињеним нацијама. И то јесте логично понашање јер политика јесте вештина досезања могућег. А ако некоме једном и падне на памет да тражи признање, е па до тада ће Србија себе добрано средити и уредити и ојачати и опуштеније ће моћи да размишља о новим захтевима. Тада ће моћи и нешто што сада не може.

Отварајући врата Приштини, Дачић је отворио затворена врата ЕУ и ако добије датум почетка преговора до краја године, Србија може да добије и много више из европских фондова. Да се Дачић није руковао са Тачијем, Србија се не би нашла у седмогодишњем буџету ЕУ и Европљанима не би пало на памет да размишљају о начинима како да Србији олакшају приступ европским парама.

Корупција: Александар Вучић је најпрепознатљивије и најпопуларније лице нове владе. Рекао је да ће се изборити са корупцијом. Огромна већина то жели, али многима је тешко да поверују да је то могуће. Дакле, не да поверују да Вучић то хоће него да поверују да то може да се изведе јер ће морати да хапси мангупе у својим редовима.

Пристојно је веровати Вучићу да хоће да се обрачуна са корупцијом и пристојно је да Вучић верује да када неко каже „то је немогућа мисија” не сумња у његове намере, жеље и вољу, у њега лично.

Добро је што у борби против корупције нема оних одвратних хапшења када су људи са лисицама на рукама доспели на насловне стране, а да нису прикупљена ни три ваљана доказа против њих.

И добро је када 23 одсто људи верује да је највећи успех владе борба против корупције, али није добро када 60 одсто мисли да се та битка свела на „лов на демократе”.

У борби против корупције треба бити темељит, ако треба спор – спор, не окаљати непотребно ничији образ и чистити и у сопственим редовима. И то ће бити највећи Вучићев проблем: у предизборним кампањама је онолико оптуживао своје садашње партнере из владе да је то једноставно немогуће заборавити.

Економија: За Србију у овом моменту нема важније приче од економске, а влада је управо ту најмање урадила. За 56 одсто људи у Србији је питање свих питања – незапосленост. Косово је питање свих питања када га као такво наметне политичка елита.

Наравно, у економији ништа није од данас до сутра и потези владе могу да се осете тек после шест или више месеци. Али извесно је да је могло много боље да се реагује у време несташица уља и шећера, да од департизације нема готово ништа, да су агенције живе и здраве, да нема реформи јавних предузећа и државне администрације...

Ако је влада на политичком плану поправљала односе са ЕУ, на економском га је кварила променом закона о Народној банци као и ширењем непотребног оптимизма поводом преговора са ММФ-ом.

Млађан Динкић, човек који од 2000. влада економијом Србије коначно се нашао у позицији коју је сањао – један човек, цела економија. И управо зато мора да буде опрезнији него икад и да не шири непотребан оптимизам као ономад када је тврдио да се види крај кризе.

Динкић је некада припадао људима који су веровали да је будућност у терцијарним делатностима, да није у производњи. Сада мора да буде на челу реиндустријализације Србије. Тај посао није лепо да пожелите ни највећем непријатељу.

Нема сумње да Динкић зна да је кључно мерило за успех ове владе – економија. Зна он да је или пуковник или покојник, а остали знају да он ужива у тој позицији.

Таблоиди и кадрови: Два највећа неуспеха владе су кадрови и таблоиди.

Нико на свету нема довољно људи који имају и знање и образ или само једно од та два. Нема их ни Србија, а ако је за утеху погледајте колико их годишње увози Америка.

Разумем да је природно да се човек ослања на сестру и кума, али политичар, а нарочито политичар који је постао државни функционер има обавезу да користи могућност много ширег избора. 

Вратили су нам се таблоиди. Изгледају као када су најављивали убиство Зорана Ђинђића или када су сликали Драгана Џајића са лисицама на рукама или објављивали писма Љиље Бухе која је писала нека тајна служба, а она под принудом потписивала.

У борби против корупције таблоиди су победили Вучића. Много је више похапшених по таблоидима. То једноставно није добро за друштво, за моралну вертикалу једног друштва, за систем вредности на коме оно жели да гради себе. Да се разумемо, нисам против таблоида, само сам уверен да у подели посла полиција хапси на основу ваљаних доказа, медији о томе извештавају. Нису медији извидница полиције.

Оцена: У Србији је влада, свака влада, најнепопуларнија институција. Чим буде изабрана око 15 одсто људи има поверења у њу, много мање од оних који су гласали за странке које чине владу. После три-четири месеца у владу не верује више од 10 одсто људи. Ова влада још није пала на тај проценат.

Зашто? Зато што је гледала у истраживања јавног мњења и зато што је – вољно или невољно – имала политичке храбрости. За народ су корупција и незапосленост два најважнија питања. Оно прво је у жижи јавности. Политичке храбрости је влада имала када је Дачић отпутовао у Брисел и када нас је због страха како ће на то гледати народ лагао да се није руковао са Тачијем. Корупција плус храброст да настави европски пут решавајући проблем Косова једнако нада у владу. И 103 одсто је извесно да ће нада нестати ако незапосленост остане иста или се повећа.