Русија чека Европу

Прослава педесетог рођендана Европске уније прошла је помпезно, како и доликује. Историчари су о протеклих пола века дали свој суд. Пословни људи су, сладећи се европским кулинарским производима, задовољно трљали руке, а политичари нису пропустили прилику да поново покушају да се договоре како даље и којим темпом – јер Унија је данас хетерогенија него икада. Тако се, између осталог, да закључити према просечним платама њених житеља које се (од "старих" до "нових" чланица) крећу у "непристојном" распону од мизерних 200 евра па све до за већину непојмљивих висина.

Али поменуто славље било је прилика да о европској породици нешто кажу и они који су изван ње. Пре свега најмоћнији сусед – Русија. Зато што се и за њу у протеклим деценијама много шта променило. Текст руског председника Владимира Путина "Пола века европских интеграција и Русија", у којем се разматрају односи са остатком континента, објављен у недељу у великом броју европских листова, може се стога сматрати колико рођенданском честитком, толико и московским гледањем на тренутне односе у овом делу света.

Утицајни центар

Гледано из руске позиције, Европска унија је данас, пре свега, економски партнер. Супротстављене идеологије на којима је некада опстајала "гвоздена завеса" одавно су изгубиле своју убојитост, са обе стране. Замењене су много приземнијим питањима: где живети, тражити посао, школовати се, старити... Захваљујући електронским медијима слика и "истока" и "запада" свима је једнако пред очима. Остало је лични избор. А управо у томе и јесте потенцијал Русије.

Владимир Путин је врло одређен: чланство у Европској унији није нешто о чему би Руси данас требало претерано да размишљају. Оно ће се догодити (ако се догоди) када за то буду створене околности. У овом тренутку важна је сарадња. "Захваљујући заједничким напорима, успели смо да изградимо солидну основу за стратешко партнерство и покренемо перспективне пројекте", каже Путин и додаје да је његова земља спремна да на том путу иде максимално далеко.

"Стабилна, просперитетна и јединствена Европа одговара нашим интересима и ми европске интеграције третирамо као објективни процес који је саставни део настајућег вишеполарног света. Зато је за нас важно што је ЕУ све ауторитетнији и утицајнији центар светске политике који даје значајан допринос решавању питања регионалне и глобалне безбедности", наводи Путин у свом тексту.

Русија је данас свесна своје моћи. Али за разлику од совјетских времена, њену спољну политику не одређује више пука војна сила него цевоводи којима се енергенти из "земље у којој сунце никада не залази" селе ка увек гладним западним потрошачима. И ма колико у тамошњем делу континента, чак и политичким маневрима, покушавали да умање зависност од руског гаса и нафте, чињеница је да се и дан-данас ни у једном уговору о испоруци енергената не помињу флоскуле попут "демократије", "људских права", "слободе медија"... само коначна цена. Остале приче остављене су за домаћу употребу а на површину, евентуално, избијају само када крену преговори о новим, обавезно вишим, ценама гаса и нафте. Или када неко, из ко зна којег разлога, заврне понеку славину на попут паучине разгранатом цевоводу те на тренутак охлади усијано задовољство западних потрошача.

Баласт звани НАТО

Са своје стране Европљани, нажалост, често пренаглашено изражавају политичку одвојеност од Русије. Тако мисле у Москви. Ово се најбоље види у чињеници да у појединим балтичким државама ЕУ житељи руског порекла немају ни најосновнија грађанска права. Поред тога, визни режим који је ЕУ успоставила према нечланицама створио је виртуелни бедем, чвршћи и од већ поменуте легендарне "гвоздене завесе". То свакако неће допринети томе да обичан Рус са већом знатижељом баца погледе ка западу континента, или да се осети партнером у оном смислу у којем већ размишљају пословни људи.

Сем тога, према мишљењу Руса, Европљани никако да се ослободе психолошког баласта званог НАТО, или прецизније – патронства САД. Осамнаест година после пада Берлинског зида свака европска политичка акција као да је вођена искључиво из централе алијансе и по одобрењу Вашингтона. Уосталом, и примање нових чланица у ЕУ искључиво кроз "капију НАТО-а" цео овај процес непотребно ставља у раван стратешког надметања Русије и САД. Европа као да у свему има споредну улогу.

То, свакако, није пут ка добросуседству, чега су свесни и у Москви и у Бриселу. Према речима Владимира Путина, руска страна је спремна на "корак више". Европски одговор требало би да буде адекватан и – самосталан.