Велика недеља света

На једној страни Сједињене Америчке Државе створене 4. јула 1776. На другој Кина, једна од најстаријих цивилизација чија се писана историја прати још од династије Шанг из 1700. године старе ере.

САД, највећа глобална економија, симбол демократије и успешности капитализма ослоњеног на појединца. Кина, друга економија света, једно од ретких преосталих упоришта колективне снаге социјализма.

Само је календарска случајност могла да у неколико дана контрастно уклопи изборе за америчког председника на четири године и новог кинеског руководства на наредну деценију.

Ритам председничких избора 6. новембра у САД одређиван је у завршници с три телевизијска дуела усмерена на теме економског опоравка, које су посматрале десетине милиона гледалаца.

Све то после кампање која је почивала колико на мега доларима прилога и друштвеним мрежама толико и на непосредним контактима с хиљадама бирача или донаторским гала вечерама.

На другој страни Пацифика, припреме за велику смену на 18. конгресу КП Кине, који почиње 8. новембра, обављају се у мистичној атмосфери истока, остављајући посматрачима да само нагађају на које ће се реформе одлучити подмлађено руководство земља чији је импресиван раст предмет помних изучавања.

Но, док отворена америчка кампања не даје одговор ко ће победити између кандидата демократа Барака Обаме и кандидата републиканаца Мита Ромнија, тајанствена кампања кинеских комуниста готово извесно указује да ће нови председник једнопартијске државе бити њен садашњи потпредседник, Си Ђинпинг.

Док у Америци лични перформанс, харизма и магнетизам кандидата и њихових породица традиционално утичу на опредељење бирача, у црна одела униформисано кинеско руководство чува приватност и зрачи снагом колектива.

Али, ако је трка за Белу кућу несумњиво фолклорнија и забавнија, по европским мерилима чак и превише, транзиција у Кини барем је подједнако битна за будућност света.

Рекао бих, штавише, да је Кина политички догађај деценије. Како ће се понашати нови лидери у годинама које долазе не одлучује само судбину најмногољудније државе света и њених 14 суседа, већ и великих делова сировинама богате Африке и, наравно, највећих кинеских трговинских партнера, Европске уније и САД.

Ако се за америчке изборе везују питања да ли ће у наредном периоду бити више или мање социјале, повратка милитантности или ослонца на дипломатију, кинеска промена такође није ослобођена дилема. Да ли ће ствари тећи глатко? Није речено.

Недавни скандал с високим функционером КПК Бо Силајом, чија је супруга осуђена због убиства, а који је био виђен у партијском врху, актуелизовао је свашта: корупцију, „замке средње класе”, социјалне разлике које су веће него у САД, загађеност околине или фракционализам који је константна претња јединству још од времена нестанка Мао Цедунга или Денг Сјаопинга. На то се, као спољни тестови, надовезују трговински проблеми са САД или тензија са Јапаном.

Но, док Америка тек обазриво говори у категоријама оптимизма, у Кини за такво расположење има много разлога упркос успоравању фасцинантног раста. Земља је без потреса преживела слом европског реалсоцијализма или азијску економску кризу 1990-их година.

Откако су 2002. власт преузели председник Ху Ђинтао и премијер Вен Ђијабао, кинески БНП, изражен у доларима, увећан је пет пута. Извоз у Европу порастао је седам, а у САД пет пута.

Док је Америка у последњим деценијама своју привредну снагу много пута манифестовала кроз потребу за ратовима и интервенцијама, што је чест случај кроз историју, три деценије кинеског успона демантују историчаре. Партија и даље контролише пушку, како је говорио Мао за земљу која у прошлости није водила освајачке ратове.

За разлику од америчке председничке трке, у Кини нема ТВ дебата, нервозног пребројавања гласова или инаугурација уз присуство звездане галаксије, што не значи да неће бити напетости.

Ако ће Си као нови генерални секретар КПК постати председник, а Ли Кећијанг, једини довољно млад члан одлазећег руководства да би сачувао место, нови премијер, много магле прекрива друга именовања.

Да ли се онда све одвија по раније написаним скриптама? Не обавезно. Последња промена пре десет година прошла је релативно глатко јер је Денг Сјаопинг одредио наследника. Денга одавно нема.

Протеривање Бо Силаја оповргава теорије да су идеолошке споне новог руководства давно исковане и да је КП Кине монолит без разлика у ставовима.

Што само наговештава политичку динамику сучељавања идеја и одговора на нове изазове конзервативније и либералније мислећих, оних који су за јачање улоге армије и заступника ставова да неопходне привредне и социјалне реформе нису могуће без проширења политичког рама.

Но, за разлику од САД где двојица кандидата јавно нуде две варијанте стабилности, кинеска пропагандна машина ради пуном снагом да би – после дебата које ће се водити иза затворених врата, у студијима без публике и камера – пласирала једну и једину варијанту опште слоге.

Што, опет за разлику од САД где у овом тренутку нико не може да сигурно типује победника, значи да ће кинески конгрес проћи чак веома тихо.

Амерички избори и кинески конгрес разликују се по много чему, али једно им је заједничко: када се објаве резултати, са великим степеном извесности може се тврдити да се курс неће битније мењати наредне четири, односно десет година – што је карактеристика стабилних система.

Заједничко им је и то што ће амерички председник и ново кинеско руководство бити најмоћнији политичари света. Како говоре предвиђања, ови последњи ће дочекати да Кина за њиховог мандата економски претекне САД.

И док се већи део света нада да ће Обама победити Ромнија, у кинеском случају може само да анализира и предвиђа шта ће, и како, Кина мењати. Ху и Вен су инжењери, Си и Ли су адвокати.

Ху Ђинтао је у свет увео појмове „научни развој” и „хармонично друштво”, што у великој мери верно дочарава његове успехе и неуспехе. Си би могао да бира различите слогане: од „ребалансирања” преко „социјалне правде” до „реформи”.

Његов избор одредиће наредну деценију, не само Кини. Но, ако је судећи по досадашњим политичким циклусима, на то ће морати да се сачека до „трећег пленума”. Први обично бира лидере, други се бави персоналним променама у влади.

Тек у време трећег, који је обично годину дана после првог, водећи политичари осигурају власт и формирају консензус како ићи напред.

Америка је друга врста политичке културе. Инстант. Нови председник САД такође ће одређивати судбину света, али правце његовог деловања знаћемо одмах. Чим сазнамо да ли Обама остаје станар Беле куће или се у њу усељава Ромни.

Када бих могао да гласам, определио бих се за Обаму. Из једноставног разлога. Његова победа није само његова, већ је то – поредећи с ривалом – победа одређених универзалних вредности света.

Постоји много тога што исти тај свет не воли код Америке – честу ароганцију, сурову моћ или недостатак визије како да употреби ту моћ. Али, постоји једна ствар коју свет воли код Америке: њену демократију.

Обама би у другом мандату, растерећен даљих амбиција, ту демократију могао ефикасније да употреби као оруђе промена о којима је толико говорио.