Битка за гласове и електоре

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У Америци је сутра  опет ”изборни уторак”, 57. по реду четворогодишњи ритуал у којем се бира председник, 435 посланика за Представнички дом њиховог парламента (Конгреса) и 33 од 100 чланова Сената. Сву пажњу и публицитет међутим привлачи трка за овога пута останак у Белој кући (Барак Обама тражи други мандат) или њено освајање: Мит Ромни је нада Републиканске партије да поново преузме кормило извршне власти.

Од око 310 милиона Американаца, право гласа (које се стиче са 18 година) данас их има 206 милиона. Као бирачи регистровали су се само њих 146 милиона. А како ће гласати, видеће се већ у ноћи између уторка и среде. Судећи према сондажама њиховог предизборног расположења, ко год да победи, победиће тесно. Америка је подељена на таборе, републикански и демократски, односно конзервативни и либерални – као што је, уосталом, увек била.

Парадокс америчке демократије је међутим у изборним правилима по којима председнички кандидат који освоји више гласова није обавезно и победник. Шта више, последњих дана су учестале прогнозе, засноване опет на истраживањима бирачког мњења, по којима је ће један  - у том контексту се чешће помиње Ромни – добити гласачку већину, док ће други (веће шансе за то се дају Обами) освојити главну награду: најмање 270 гласова такозваног ”електорског колегијума”.

”Систем је очигледно несавршен, али га још имамо”, констатује тим поводом коментаторско уредништво ”Вашингтон поста”.

Систем је следећи: гласају сви Американци, али се гласови сабирају у федералним државама. Победник у свакој осваја укупан број делегатских (”електорских”) гласова који су додељени тој држави, а који су збир њених представника у Конгресу. Електора је укупно 538 – збир чланова Представничког дома, Сената и три делегата из Дистрикта Колумније, што је административна одредница главног града, Вашингтона.

Свака држава иначе у Конгрес шаље онолико посланика у Представнички дом колико јој је додељено сразмерно броју њених становника (та бројка се мења после пописа – неким се квота повећава, другим смањује), а равноправности великих и малих обезбеђена је чињеницом да свака даје по два сенатора. У Представничком дому мандат је две (па се зато између председничких, одржавају и ”међуизбори” за овај конгресни дом), а у Сенату шест година. Број мандата сваког конгресмена је неограничен.

Систем ”електорског колегијума”, који формално победника проглашава тек 18. децембра, успостављен је на Уставотворној скупштини још 1787, са циљем да обезбеди изборну равноправност у тек формираним 13-чланим Сједињеним Државама. Да би се систем разумео, треба имати у виду политичку мапу тог времена, у којој је главна подела била на државе у којима је постојало робовласништво и оне где је то било незаконито. Директни избори нису одговарали робовласничком југу, који је имао многобројније становништво, али мање оних са правом гласа.

Изборни колегијум је био компромис, чији је важан елеменат била клаузула да се, приликом израчунавања квоте сваке државе за Конгрес, сваки роб вреднује као ”три четвртине човека”. То је нарочито било важно робовласничкој Вирџинији, јер је тиме добила већи утицај на избор председника.

Историја – развој и ширење Америке на запад, и данашње реалности када се америчка унија састоји од 50 држава различитих географски, демографски и економски - ту почетну премису је у великој мери обесмислила, али сваки покушај реформе система досад није успевао, јер је увек било закључено да би се неки проблеми тиме додуше решили, али би настало мноштво других.

Крајњи резултат је да се стање данас следеће: политичке сколности ка демократама или републиканцима географски су веома јасно омеђене. Приобалне државе, подједнако на истоку и на западу континента, углавном су ”плаве”, наклоњене демократама. Оне  између, ”континенталне”, већ традиционално су црвене тврђаве републиканаца. У изборним кампањама се зато главна пажња поклања десетак држава које имају статус ”љубичастих”, што значи да су у њима боје две главне партије помешане, а преовлађујућа нијанса се мења у сваком изборном циклусу.

То објашњава зашто Обама и Ромни завршницу кампање проводе јурећи са митинга на митинг пре свега у Охају, Вирџинији и на Флориди, иако је тамо само осмина становника САД. Уствари од августа, када су одржани номинациони партијски конгреси, њих, сем кад су у питањи били донаторски скупови, друге државе, осим десетак неопредељених, нису уопште интересовале, јер су биле загарантоване једном или другом.

Ситуација у којој би један кандидат освоји бирачку већину, а други електорски колегијум, не би иначе била нова. Претходни пут се догодили 2000, када је демократа Ал Гор добио 48,4 одсто гласова, према 47,9 одсто Бушових, али је кандидат републиканаца освојио електоре у 30 држава и кроз циљ прошао са пребацивши магичну бројку од 270 делегата за само један.

Да ли је то фер, да ли је демократски или не, само је за академску расправу, јер оба кандидата знају по којим правилима трче изборну трку, па ће зато већ у среду поражени честитати победнику, чак и ако се буде показало да га је у Белој кући задржала (или га тамо одвела) мањина суграђана.