Отац на Куманову, син на Маврову

Када је српска војска у Кумановској бици 1912. године приликом силовитог продора заузела штаб турске војске, Раде Николић Раденовић (1876–1969), земљорадник из села Свирце код Сијеринске бање, био је међу војницима који су ушли у ровове командног места. Турска војска је била затечена, више високих официра је заробљено, а међу стварима које је српски резервиста пронашао били су веома прецизна мапа Балкана коју су направили Французи, чије топове је иначе користила турска војска, сат и „филџан”, шољица која је по предању породице Николић Раденовић припадала – турском паши.

Мапа и сат су нестали у каснијим бурним догађајима који су обележили ове просторе, а шољица се налази у предграђу Београда – Калуђерици. Као највећу реликвију чува је Радуле Николић Раденовић (1922), Радетов син, који поводом стогодишњице Кумановске битке за „Политику” преноси сећања свог оца.

– Мој отац је рођен у селу Метех код Плава, породица се 1892. године преселила у Свирце. Служио је редовни војни рок, а када је 1912. године проглашена општа мобилизација одазвао се као резервиста другог позива. Војници су на мобилизацију позивани звоњавом звона. Убрзо је уследила Кумановска битка у којој је мој отац рањен у ногу. Много касније, 1937. године, водио ме је на Зебрњак код Куманова на откривање спомен-костурнице – сећа се Радуле Николић Раденовић.

Његов отац знао је албански односно, како каже Радуле, „шиптарски”, јер тако су тај језик звали без жеље за омаловажавањем својих комшија са којима су иначе били у добрим односима. Током Кумановске битке Раде је пронашао рањеног турског војника, мобилисаног Албанца. Пришао му је, преноси Радуле сцену коју му је препричавао отац, и тада је наишао регент Александар Карађорђевић који му је рекао: „Шта причаш са њим, помози му!” Управо у разговору са заробљеним Албанцима из турске војске Раде је сазнао и занимљив податак да су у њиховом штабу била и двојица немачких официра, инструктора.

– Мој отац је учествовао и у Другом балканском и у Првом светском рату. Током Церске битке 1914. ручном бомбом уништио је митраљеско гнездо из кога су рафали косили српске војнике. Тада је и рањен, метак му је прошао кроз лице, и за тај подвиг одликован је Карађорђевом звездом. На Солунском фронту 1917. године једне ноћи заробио је бугарску извидницу која је пришла српским рововима и тада је добио медаљу Милоша Обилића. Учествовао је у пробоју Солунског фронта 1918. а демобилисан је у чину наредника тек крајем 1919. године – објашњава Радуле Николић Раденовић.

Након што је завршио пољопривредну школу у Битољу, Радуле је 1940. године постао кадет војне школе у Скопљу, где га је затекао Априлски рат 1941. године. После слома Краљевине Југославије, прикључује се Вардарском корпусу. Реч је о мало познатој епизоди Другог светског рата на овим просторима: ова јединица снаге око 400 људи, под командом пуковника Стојана Цинцар-Марковића, практично је рат провела у околини Маврова. Са једне стране су биле бугарске окупационе снаге, са друге Албанци, али нису се усуђивали да покрену већу офанзиву на њих, нити су они покретали веће акције против окупатора.

– Скоро сви припадници корпуса били су старешине, Срби. Цинцар-Марковић ми је био наставник у војној школи. Управо њему сам дао мапу Балкана коју је мој отац запленио у Кумановској бици. Били смо српска војска и нисмо признавали команду Драже Михаиловића који је представљао избеглу југословенску владу. Био сам задужен за одржавање тајних веза па сам често илегално одлазио у Скопље, па чак и у Албанију и Грчку – каже Радуле Николић Раденовић.

Он се у октобру 1944. године, када је Вардарски корпус распуштен по доласку Црвене армије, бугарске комунистичке војске и партизана, прикључио народноослободилачкој војсци. У децембру је повређен у борбама код Прилепа, па је до марта 1945. године био на лечењу. По завршетку рата 7. јуна 1945. је – ухапшен, Озни су биле сумњиве његове ратне активности али нису имали за шта да га оптуже. Био је „под истрагом” у скопском затвору све до краја 1949. године када је ослобођен. Касније је део радног века провео у Приштини радећи на запошљавању инвалида, а затим се у Београду бавио економијом, пензионисан је 1984. године у фирми „Интертехна” која се бавила енергетиком.  

------------------------------------------------------------------

Страдање браће

Тројица Радетове рођене браће такође су учествовала у овим ратовима. Никола је преживео ратове. Радоје је рањен 1915. код Новог Брда у одведен је у заробљеништво у Бугарску где је убрзо преминуо, сахрањен је у Софији. Благоје Николић Раденовић је био официр, преживео је ратове, али су га 1925. године убили качаци у околини Гњилана.