Вратиле се роде

Када смо прошлог викенда кренули у Ораховицу, на 10. европско првенство у кувању ловачког гулаша у котлићу за новинаре, о том славонском градићу (иначе родном месту Стипе Месића) на обронцима Папука и Крндије,искрсла је навала готово невероватних података и утисака из средине од које се ништа нарочито не очекује.

Новинари, котлићи, ватрица, лук, месо дивље свиње, зачини, варјаче, кецеље, музика, ђускање, пљескање, грљење, пехари, слављеничко вече, тамбурице, гастрономски специјалитети, добро вино…све је то већ више пута виђено, увек фантастично, нема да омане. Закуцани стандард доброг расположења, међусобне љубазности и дружења.

Ако месташце од око 5.000 становника добије статус града, за то сигурно морају да постоје добри разлози. На овом малом простору има 15 уређених паркова и 20 мостова! Морамо да цитирамо Јосипа Немеца, не зато што је градоначелник Ораховице, него зато што је лепо рекао: „Сваки град има своје паркове, а у Ораховици паркови имају свој град”. И,што је најважније, захваљујући комуналцима и јавним радовима, ти паркови су беспрекорно уређени и чисти.

Наш локални водич Владимир Гргурић почео је тиме да је Ораховица позната по три ствари, од којих су две круцијалне, а трећа „онако”.

– Прво, то је питка изворска вода за шта је најбољи доказ наше Ораховачко језеро које је недавно добило награду „Туристички цвет” за квалитет воде и најуређенију копнену плажу Хрватске. Друго, то је свежи ваздухзбог кога је недалеко од центра седамдесетих година прошлог века било лечилиште плућних болести, а данас је Центар за едукацију Црвеног крижа Осијек. И,треће, кажу да су Ораховчани добри људи – па хвала им на томе.

Водио нас је водич кроз жупну Цркву нашашћа (проналаска) Светог крижа, кроз православни манастир Свети Никола, који се налази на подручју заштићеног гео-парка природе Папук, стазомкоја треба да добије назив алеја ораховачких близанаца, поред старе парне локомотиве заштићене кровићем, преко моста на Вучици...Застајемо, слушамо:

– Ова локомотива је направљена 1939. у Минхену и, оваква с погоном на шест точкова, једина је у свету. А ова река овде зове се Вучица, она нема свој извор јер настаје уливањем трију река у једну. Легенда каже да је добила име по томе што кад јако набуја после киша побесни као бесна вучица. Иначе, Вучица утиче у Карашицу, Карашица у Драву, Драва у Дунав, Дунав у Црно море, па ми волимо да кажемода можемо нашом Вучицом доћи и до Црног мора.

Утом је почела да фајта кишица, па нисмо стигли до Ружице, данас најчуванијег средњовековног утврђења у Хрватској, града симбола, како Ораховице, тако и целе Вировитичко-подравске жупаније. Ипак смо део највреднијих археолошких артефаката с тог локалитета видели у курији Михаловић, згради саграђеној с краја 19. и почетка 20. века, која је данас претворена у Градски музеј. Она на чудан начин асоцира на бејби бум који је Ораховици донео и епитет града близанаца, због чега је постаовелика медијска атракција. Објашњава наш водич:

– На 5.000 становника у Ораховици има око 200 пари близанаца, што значи да је сваки 29.становник близанац. У 30-40 одсто случајева у породичном стаблу нема близанаца, па се објашњење тражи у чистоћи ораховачке воде и ваздуха. А што се ове зграде Музеја тиче, она је 60-их година прошлог века служила као мини породилиште и тада су роде прави пут на њеном крову направиле гнездо. После их дуго није било, да би се вратиле пре једно пет година, када је почела да кружи прича о ораховачким близанцима. Опет су се настаниле на том крову и готово су постале домаће животиње у парку. И онда кажу да роде немају везе с децом!

Пада киша капљицама, гази гусан барицама, а ми ипак стигосмо до излетишта Орах и вештачког Ораховачког језера у недрима парка Папук. Вода мирна и бистра, провиди се дно, а нигде купача. Чудо једно. Лети их ту буде и двоструковише него што Ораховица има становника, недељом чак око 10.000.

Посета Пољопривредном предузећу „Ораховица” посебно је била атрактивна. Слушали смо о успешној приватизацији, механизацији, модернизацији, аутоматизацији, о хектарима и хектарима љешњака, такође и разним врстама грожђа, аутохтоних и одомаћених. За то време у оним гигантским ростфрај посудама контролисано је „радило” младо или тинејџ вино, нарочито зелени силванац који се ове године у Кини, међу 500 врста из целог света, окитио златом. Густо бело вино, добар мушки ударац. Шприцер? ’Ајте, молим вас!