Повратак историје

Историја се поново руга (Јошихиро Френсис) Фукујами: легендарни амерички филозоф, аутор „Краја историје” који се није догодио, ризикује да по други пут буде исмејан, и то у најскорије време. Како би избегао бруку, остаје му да покајнички напише – „Повратак историје”.

Поклоници америчког Јапанца су током деведесетих теоријом свог гуруа оправдавали сопствену жељу за богаћењем, лишену сваке идеологије. И заиста, ако је прича окончана, чему веровати у било шта? Грешан је и аутор ових редова – средином 2000. понудио је Фукујами да постане руководилац Повереничког одбора међународне Асоцијације политичких експерата и консултаната. Тих година бурног развоја економије у Русији и Европи, и још не у потпуности разбијених политичких илузија после циклуса „обојених револуција”, чинило се да је наступила принципијелно нова епоха „после краја историје”. Те илузије одржале су се донедавно – када се све вратило на своје место.

Један од главних светских повратака био је повратак „челичног” Владимира Путина уместо „плишаног” Дмитрија Медведева на положај председника Русије. Многи Руси – пословни људи и обични грађани – за њега везују своје наде у „поредак”. Још интересантније је то што је својим повратком на једну од главних позиција у свету, Владимир Путин предвидео „повратак историје”.

У претходним текстовима у руским и српским медијима већ сам писао о процесу регионализације – европском тренду који све више јача. Консолидовану европску бирократију почиње да мучи њена централизованост. Шпанска Каталонија, један од четири мотора европске економије (ту су још и Баден-Виртемберг, италијанска Ломбардија и француска Рона-Алпи) све јасније исказује жељу за независношћу. После марша пола милиона људи у Барселони за одвајање од Шпаније, Мадрид је већ за 25. новембар одобрио одржавање референдума о самоопредељењу Каталонаца. Није потребно бити пророк па да се, са уверењем, каже како би, у случају успешно изражене воље Каталонаца, и држава Баска могла без размишљања да крене путем утабаним у Барселони.

За 2014. је најављен референдум у Шкотској о одвајању од Уједињеног Краљевства. Социолози предвиђају вероватан успех заговорника независности Единбурга, заједно с предајом свих нафтних бушотина Северног мора.

Белгијско јединство опстаје искључиво захваљујући здрављу остарелог монарха Алберта Другог. АФламанци већ одавно, на нивоу владе, истичу жељу да се одвоје од суседа франкофона. Тако је на последњим изборима за градоначелника пословног центра у држави – Антверпена – први пут изабран Барт де Вивер, лидер Нове фламанске алијансе, који се залаже за стварање белгијске конфедерације.

У Бриселу је лета ове године, уз сарадњу с руским депутатима Европарламента из Летоније, означен почетак кампање за сакупљање потписа за спровођење општеевропског референдума о давању званичног статуса традиционалним језицима држава ЕУ који сада тај статус немају. Међу 15 назначених језика су: арагонски, баскијски, галски, каталонски (Шпанија), баварски (Немачка), валонски, корнволски (Велика Британија), бретонски, корзикански, окситански, и алзаски (Француска) и, наравно, руски језик којим говори половина Летоније, а у Европи (унији) већ више од пет милиона људи.

У Централној Европи буја мађарски сепаратизам у Румунији, Словачкој, па и у Србији. Ламент над Тријанонским договором из 1920, по којем је Мађарска изгубила око две трећине својих бивших територија, током владавине ФИДЕС-а у Будимпешти је постао, малтене, државна религија.

И, на крају, и несрећна Србија, од које различити сепаратисти, са југа и са севера, покушавају да откину понеко парче.

Уопште, европски континент се муњевито креће ка епохи „новог средњовековља”, у којем све тешко стечене вредности двадесетог века могу да се нађу увелико угрожене.

Политиколог, Москва