Povratak istorije

Istorija se ponovo ruga (Jošihiro Frensis) Fukujami: legendarni američki filozof, autor „Kraja istorije” koji se nije dogodio, rizikuje da po drugi put bude ismejan, i to u najskorije vreme. Kako bi izbegao bruku, ostaje mu da pokajnički napiše – „Povratak istorije”.

Poklonici američkog Japanca su tokom devedesetih teorijom svog gurua opravdavali sopstvenu želju za bogaćenjem, lišenu svake ideologije. I zaista, ako je priča okončana, čemu verovati u bilo šta? Grešan je i autor ovih redova – sredinom 2000. ponudio je Fukujami da postane rukovodilac Povereničkog odbora međunarodne Asocijacije političkih eksperata i konsultanata. Tih godina burnog razvoja ekonomije u Rusiji i Evropi, i još ne u potpunosti razbijenih političkih iluzija posle ciklusa „obojenih revolucija”, činilo se da je nastupila principijelno nova epoha „posle kraja istorije”. Te iluzije održale su se donedavno – kada se sve vratilo na svoje mesto.

Jedan od glavnih svetskih povrataka bio je povratak „čeličnog” Vladimira Putina umesto „plišanog” Dmitrija Medvedeva na položaj predsednika Rusije. Mnogi Rusi – poslovni ljudi i obični građani – za njega vezuju svoje nade u „poredak”. Još interesantnije je to što je svojim povratkom na jednu od glavnih pozicija u svetu, Vladimir Putin predvideo „povratak istorije”.

U prethodnim tekstovima u ruskim i srpskim medijima već sam pisao o procesu regionalizacije – evropskom trendu koji sve više jača. Konsolidovanu evropsku birokratiju počinje da muči njena centralizovanost. Španska Katalonija, jedan od četiri motora evropske ekonomije (tu su još i Baden-Virtemberg, italijanska Lombardija i francuska Rona-Alpi) sve jasnije iskazuje želju za nezavisnošću. Posle marša pola miliona ljudi u Barseloni za odvajanje od Španije, Madrid je već za 25. novembar odobrio održavanje referenduma o samoopredeljenju Katalonaca. Nije potrebno biti prorok pa da se, sa uverenjem, kaže kako bi, u slučaju uspešno izražene volje Katalonaca, i država Baska mogla bez razmišljanja da krene putem utabanim u Barseloni.

Za 2014. je najavljen referendum u Škotskoj o odvajanju od Ujedinjenog Kraljevstva. Sociolozi predviđaju verovatan uspeh zagovornika nezavisnosti Edinburga, zajedno s predajom svih naftnih bušotina Severnog mora.

Belgijsko jedinstvo opstaje isključivo zahvaljujući zdravlju ostarelog monarha Alberta Drugog. AFlamanci već odavno, na nivou vlade, ističu želju da se odvoje od suseda frankofona. Tako je na poslednjim izborima za gradonačelnika poslovnog centra u državi – Antverpena – prvi put izabran Bart de Viver, lider Nove flamanske alijanse, koji se zalaže za stvaranje belgijske konfederacije.

U Briselu je leta ove godine, uz saradnju s ruskim deputatima Evroparlamenta iz Letonije, označen početak kampanje za sakupljanje potpisa za sprovođenje opšteevropskog referenduma o davanju zvaničnog statusa tradicionalnim jezicima država EU koji sada taj status nemaju. Među 15 naznačenih jezika su: aragonski, baskijski, galski, katalonski (Španija), bavarski (Nemačka), valonski, kornvolski (Velika Britanija), bretonski, korzikanski, oksitanski, i alzaski (Francuska) i, naravno, ruski jezik kojim govori polovina Letonije, a u Evropi (uniji) već više od pet miliona ljudi.

U Centralnoj Evropi buja mađarski separatizam u Rumuniji, Slovačkoj, pa i u Srbiji. Lament nad Trijanonskim dogovorom iz 1920, po kojem je Mađarska izgubila oko dve trećine svojih bivših teritorija, tokom vladavine FIDES-a u Budimpešti je postao, maltene, državna religija.

I, na kraju, i nesrećna Srbija, od koje različiti separatisti, sa juga i sa severa, pokušavaju da otkinu poneko parče.

Uopšte, evropski kontinent se munjevito kreće ka epohi „novog srednjovekovlja”, u kojem sve teško stečene vrednosti dvadesetog veka mogu da se nađu uveliko ugrožene.

Politikolog, Moskva