Мало мере, молим!

Позната „Политикина” рубрика „Погледи”, свакако с разлогом, спада међу најчитаније и најутицајније (ако аргументована јавна реч још увек неки стварни утицај има?) странице дневних новина и недељника, које својим оглашавањем уређују спољни сарадници и читаоци, уз само дискретно редакцијско посредовање. Запазио сам, међутим, да се и у „Погледима” све чешће одступа од уравнотеженог и одмереног изношења властитих ставова, уз уважавање туђих, укључујући и несагласне, па и опречне.

Пошто сам један од оних којима дан не може ваљано почети без дружења с „Политиком”, а забринут уоченом тенденцијом, која се не односи ни на једног аутора или напис посебно, већ на укупну атмосферу јавне размене мишљења, осмелих се да позовем на враћање изгубљеној мери у свему, па и у дијалогу и расправи. Знам да је одавно постало старомодно и превазиђено указивати на губљење мере и позивати на умереност. Онима који се усуде да упуте овакав чаршијски некоректан апел и подсете на врлину умерености прети оптужба за медиокритетски опортунизам и труло компрoмисерство, слабост карактера, па и издају, верску, националну, идеолошку, партијску, клановску, еснафску или какву другу.

Узалуд усамљени гласови, попут онога израелског писца Амоса Оза, опомињу да је компромис, заправо, залог живота и преживљавања у заједници, да је он живот сâм. Не! Спремност за договарање, уз подразумевајуће одступање од неких (не и свих!) сопствених ставова или њихово кориговање, доживљавају се као предаја и пораз, а тврдоглава искључивост као знак достојанства и самопоштовања.

Кад се двојица препиру, почесто су и један и други у нечему у праву, али несавладива непомирљивост и нетрпељивост не произлазе из њиховог делимичног или потпуног неслагања, већ из апсолутизовања исправности и значаја сопствених ставова и, следствено, подједнако апсолутног проглашавања неистомишљеникових нетачним и ништавним.

Такав приступ, поготово ако је обостран, законито доводи до заоштравања спорења које убрзо напушта дијалошку раван, склизне у узајамно вређање и прелази у разговор глувих. Они не само да не желе да чују један другога, већ почињу и да се мрзе, пошто другу страну пројектују као апсолутно зло. Изгубљена је мера у стварима, што је крајње опасан системски поремећај, с далекосежним последицама. Пошто мере нема, одсуство осећања мере се више и не примећује. Шок и неверицу, а и сумњичавост у часне намере, повремено изазову јавно изражени уљудност, умереност и истинска отвореност према другачијем мишљењу.

Губљење мере није својствено само нашем јавном општењу, већ је и обележје општег стања духа у свету. Мене, међутим, та склоност брине у Србији, а међу Србима она није од јуче. Још је Јаков Игњатовић у „Мемоарима” писао да је „у Срба тиха конверзација ретка ствар и брзо прелази у инат”, а Јован Цвијић је у чланку „Психичке особине Шумадинаца” (1914) приметио да „нама још недостаје дуго културно искуство”, па да због тога „код нас још није довољно развијено осећање мере”.

Данас је 2012! У разговору с Милом Глигоријевићем, свестрани уметник и мудар човек Мића Поповић закључује да је „мера искључивости често мера чврстине људских уверења, кад није, једноставније, део људске глупости”. За меру у стварима, за „златни пресек”, за „златну средину” не залажу се случајно учења великих религија, антички и ренесансни мислиоци, свесни да је читав космос саздан и да функционише по некој мери и самерености.

У грчко-римској етици умереност је, уз разборитост, правичност и храброст, једна и од кардиналних врлина. Она је међу незаобилазним постајама на путу ка савршенству код хришћанских, муслиманских, будистичких и хиндуистичких подвижника. А тешко би било рећи да су антички филозофи и божји људи свих времена и простора тежили осредњости, како се умереност данас најчешће схвата. Не, за умереност и пратећу смерност, која нам је нарочито страна, потребна је снага. Неупоредиво је лакше бити без мере... И неретко друштвено безбедније.

Пре неколико дана случајно ми дође до руке приказ руског превода књиге нашег угледног политиколога Ненада Кецмановића „Немогућа држава”. Као разлог немогућности опстанка БиХ у њој се наводи управо политичко губљење осећања мере и реалних пропорција, док као врлину ауторовог приступа руски рецензент истиче баш уравнотеженост и одмереност. Није ли то онај исти професор кога је недавно Сенат Универзитета у Београду по кратком поступку пензионисао. Нема ли и то неке везе с нашом темом?

Професор универзитета