Видео-надзор без надзора

Нико не зна колико је камера за видео-надзор постављено у Србији. Извесно је да се њихов број сваким даном све више увећава – од оних које поставља МУП због контроле саобраћаја и безбедности у школама, преко оних које покривају простор око објеката као што су банке, до оних које се уграђују у стамбене зграде. Што је још важније, не зна се ни шта сме да се снима овом техником, нити ко може да има приступ снимцима.

Сматра се да је Велика Британија по броју ових камера на првом месту међу државама са демократским владама, има их више од четири милиона па, према неким проценама, сваки грађанин сваког дана буде снимљен по 300 пута! Србија није Велика Британија где је ова тематика уређена, а постоји и снажан цивилни сектор контроле. Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић покушао је да поправи стање у овој области подношењем влади иницијативе за допуну Закона о заштити података о личности одредбама о видео-надзору.

– Иницијативу влада није ни одбила, ни прихватила, већ ју је „гурнула под тепих”. Живимо у земљи у којој је инсталирано хиљаде и хиљаде камера, а готово да нема никаквих правила о том надзору.Прошло је четири године од усвајања Закона о заштити података о личности, а држава,ако се изузму активности повереника, практично ништа није урадила на уградњи европских стандарда унетих у тај закон. У међувремену, ти стандарди су еволуирали. У ЕУ се припремају за иновирање фундаменталних докумената у овој области. Због тога ћу, највероватније, крајем ове или почетком следеће године изаћи са иницијативом за много радикалније интервенисање у области заштите података о личности, у којем би питање видео-надзора било само једно од многих – каже повереник Родољуб Шабић.

Много је отворених питања када је у питању видео-надзор, а међу важнијим су чување снимака и право приступа њима.

– Рок чувања снимака треба да зависи од природе надзора, од његове сврхе. Једно су снимци посетилаца стамбене зграде, а друго снимци покушаја упада у банку. Дакле, некад уопште и не морају да се чувају, а некад може бити оправдано да то траје и месецима или чак и дуже. Што се тиче приступа, није неопходно да снимци уопште буду доступни ономе ко је поставио надзор, на пример власнику ноћног клуба, већ само органима гоњења или надзорним органима за заштиту података о личности – објашњава Шабић.

У његовој иницијативи инсистира се да свуда где се снима мора постојати истакнуто обавештење, па и у случајевима када су у питању камере МУП-а за снимање саобраћајних прекршаја. Када је реч о стамбеним зградама, пре постављања неопходна је подршка квалификоване већине станара, а снимак не би смео бити доступан преко кабловске телевизије. Уз обавештење о надзору требало би навести и телефон преко кога се могу добити информације где и колико дуго се чувају снимци. Да ли је давање таквог контакта безбедносни ризик?

– Ако се већ донесе одлука да се спроводи видео-надзор онда, по сили основног закона у овој области, Закона о заштити података о личности, свако мора да буде обавештен и о начину информисања о видео-надзору како би могао да оствари своја права. А сам број телефона не значи дати име особе или број стана. Снимање улаза није посебан канал за забаву и разоноду. Наравно да грађанин може да погледа ко му звони на интерфон, али то треба само он да погледа а не и остали станари. А то је једноставно, постоје екрани на самом интерфону – објашњава Шабић.

-------------------------------------------------------------------------

Ко се боји камере још...

Марко Милошевић, истраживач невладине организације Београдски центар за безбедносну политику, сматра да је значај видео-надзора као превенција против криминала прецењен. „Ако неко намери да изврши неки злочин, да опљачка неку банку, тај ће се припремити, маскирати, извести то без обзира на камере”, каже Милошевић.

Други проблем, сматра он, јесте то што се снимак кривичног дела углавном одбацује као доказ на суду. „Полицији снимак свакако помаже у расветљавању кривичног дела, с тим да се обезбеде и други докази”, каже Милошевић.

-------------------------------------------------------

Препознавање лица са снимка

Нинослав Јањић, заменик председника Удружења приватног обезбеђења при Привредној комори Србије, објашњава да недостатак регулативе штети и онима који се баве обезбеђењем.

„Не постоје лиценце, свако може да се бави тим послом. Многе фирме које се баве продајом рачунара, напрасно су почеле да се баве и наводним видео-надзором – продају камере које су ефикасне само под јаким светлом”, објашњава Јањић.

Он каже да је технологија отишла далеко – постоје камере са системима за препознавање лица, таква опрема нуђена је Фудбалском савезу Србије за спречавање уласка осуђиваних хулигана на стадион. Та технологија је скупа, али пошто у овој области нема правила, могуће је да је неко у Србији већ поседује.