Лепо лице Србије

Најновија великосрпска експанзија на шљаци не узбуђује превише Контакт групу и о њој се не расправља на самиту Г-8, уз ограду да је могуће да је на затвореним састанцима лидера најразвијенијих земаља света разматран анекс резолуције коју су поднели Федерер, Надал, Енан и Шарапова: да се Ана, Јелена и Ноле разоружају у року од наредних шест месеци, као и да се њихови тренинзи одвијају под будним оком специјалног известиоца УН за тениска права. Светски медији, очарани експлозијом српског тениса на париским теренима Ролан Гароса, исповедају последњих дана праве оде нашим младим звездама, наговештавајући да ће, у садејству са нашим спортским коментаторима, убацити планетарно славне спортисте у десетерце новог епског тениског циклуса.

Када се "Њујорк тајмс", лондонски "Тајмс", "Гардијан", или "Пресе" такмиче у давању комплимената новим хегемонистима са рекетом, они наглашавају да је нова генерација бунтовних играча заправо никла у пепелу грађанског рата и НАТО бомбардовања.

Да ли због тога што их гризе савест, или због песничког лебдења у облацима, тек, "Франкфуртер алгемајне цајтунг" цитира Анину констатацију да су они постали тениски амбасадори који су почели да играју у време док је беснео грађански рат. Ана је тренирала од седам до девет ујутру, јер је у то време – оружје ћутало.

Не питајте се, онда, зашто тако разорно удара, као да жели да из рекета избаци све фрустрације девојчице чији је почетак тренинга означавала сирена за престанак ваздушне опасности. И да при том изгледа, док Шарапова размишља да се врати у Сибир, као најлепша девојка на журци, која погледом кокетно тражи жртву која ће јој донети сок.

Насмејао ме је колега из "Тајмса", који је написао да из очију Јанка Типсаревића за време игре избија застрашујући поглед, уз извесне хорор примедбе на његов пирсинг на обрви и усни. Да је колега копао по документацији, сазнао би да је Јанко, пре свега, страх и трепет за Сафина, београдске лепотице и, нарочито, мис Канаде. 

Запад, наравно, између редова претпоставља да су Срби опет смућкали некакав тајни састојак помоћу којег претварају дечицу у супермене с рекетом, али чак и ако занемаримо чињеницу да само под сунцем нашег неба успева криптонит, истина је нешто тривијалнија. Клинци од милион долара нису добили ни динар од државе у којој нема брзих терена и подлога какве су на грен слем турнирима. Србија нема ниједан терен са тврдом подлогом, на каквој се игра 70 одсто међународног тениса, тако да је њихов успех, који се претвара у свеопшту националну еуфорију, заправо резултат – родитељске љубави.

Мала тениска породична предузећа створила су хероје нације који су за имиџ Србије последњих недеља и месеци учинили више него да је за све паре ангажована маркетиншка агенција "Рудер и Фин" и да смо убедили албански лоби у америчком Конгресу да је Скендербег заправо давно изгубљени брат Милоша Обилића.

Наиме, романтично србовање напредне тениске омладине у најелитнијем спорту, која потенцира свој родни крај и у чијој се доктрини, осим хегемоније форхенда, не наводе територијалне претензије према суседима – ако не рачунамо прва места на АТП листи – толико очарава моћне медијске и маркетиншке кругове по светским центрима да нашој политичкој елити не би нашкодило да похађа двочасе на кратком курсу новог патриотизма у коме нема лицемерних коалиција, тајкунских дилова и негативне кадровске селекције засноване на политичкој подобности. Замислите да су на Ролан Гарос отишли играчи који су изабрани  као резултат компромисног договора између странака.  

И шта сад? Да Борис именује Нолета за амбасадора у САД-у, као алтернацију Ивану Вујачићу? Куда ће Ана? Можда у Париз, уместо професора Симића? Да пошаљемо Јелену у Лондон? Кад западнемо у националну екстазу, не бих се чудио да патриотска удружења потпишу петицију у којој би захтевали да урокљиви Јанко Типсаревић, који је испрепадао репортера "Тајмса", буде нови амбасадор у Црној Гори и поврати изгубљене територије.

То је, међутим, начин да се упропасте ова деца. Сасвим је довољно да Ноле не игра дуге поене против Надала и да га држи на бекхенду. Не треба ни више од тога да Јелена коначно преболи Енанову, чиме ће истовремено повратити поверење и у мушкарце. И нека Ана, коначно, буде нова Бондова девојка. Биће сасвим довољно за наставак српске тениске бајке.

И још једна корист од тога – нећемо трошити паре из буџета за снимање спотова за Си-Ен-Ен, у којима су главне роле додељене чапљама које лете ка бољој будућности. Ка Румунији.

Али, полемике о мистерији чаробних моћи српског спорта трају, бар за мене, још од времена када је Шекуларац зауставио грађанске немире у Колумбији, пошто је колима залутао у епицентар уличних борби.  Отворио је врата на "ничијој земљи", зачуђено посматрао војску, демонстранте, герилу, нарко-дилере и случајне пролазнике, а онда подигао руку и викнуо: "Разлаз, иде Шеки". Магични дриблер учинио је оно што нису ЦИА, Интерпол и Агенција за борбу против наркотика.