Отворено писмо Славка Тимотијевића

Обраћам вам се овим писмом да до сада изречене, недоречене, неистините или пак истините чињенице и овде изречене тврдње прихватите, одбаците или искористите на суду.

Раши и Марини

Вас двоје ме подсећате на онај виц о богатим гастарбајтерима који по повратку у своје село сав свој новац користе како би истерали старе кривде и „све по селу тужили“. Ово што данас радите је модерна верзија тога јер је спроводите преко медија, с тим што не трошите паре, којих подоста имате, већ знатну енергију улажете у медијску хајку.

Само Марини!

Подсећам те! У децембру 1988. одржана је у галерији коју сам уређивао (Срећна галерија СКЦ-а) изложба „После 15 година“ (кустос Д.Вукадиновић). Том приликом је изложена једна фотографија твога рада која је настала тако што си уместо изложбеног експоната послала негатив који је требало да испринтамо, а затим да негатив, према твојим упутствима вратимо, што је и урађено. Дакле, негатив је био темељ рада, а непотписана фотографија, принтана у локалном студију, само пропозиција, документ и информација о раду. Физички фотографију никада ниси ни дала, па је због тога ниси ни тражила назад. Када 24 године касније изненада конструишеш обавезу из ситуације без обавеза, и то у тренутку када неки други уметник води озбиљно кампању против мене, онда то не могу никако другачије да протумачим него као крајње злонамерно оркестрирану харангу у циљу моје дискредитације. Јер, да је супротно, ти би своје захтеве изнела било када у периоду од 24 године или најкасније пре месец дана када смо се видели у фондацији БК и свакако не би тражила да се фотографишемо заједно. Веома неозбиљно и прилично недолично твомсветскомстатусу. А враћање награде коју ниси ни примила заиста је детињасто, бахато, па и злонамерно према издавачу прве књиге о теби на овом терену.

У делу насловљеном „Само Раши”– Тимотијевић, уз опаску да је „све почело од тога да сам ја, према твојим речима ’протува која се издаје за галеристу’и одмах затим ’лопов, сецикеса’...”, износиличне оптужбе на рачун Тодосијевића спомињући крађу сребрнина, вређање колегиница из Музеја савремене уметности Војводине.

„У знак протеста због таквог медијскoг односа према мени и другим особама заслужним за твоју награду на Бијеналу у Венецији, а само се о тој награди и ради (зашто њу не вратиш?),прекинуо сам сваку комуникацију са тобом и нетачно је да си ме у задњедве године иједном звао. Ти си на свој изопачен начин хтео да комуникацију обновиш путем ФБ. Али, фејсбук је клопка за усамљеност, чувај га се. Сам ниси постигао никакве ефекте па си позвао моћну мама Марину у помоћ. Срамотно!

Што се тиче дуговања од две реплике цртежа из 1976, рађених 2006,овим путем те обавештавам да сам извршио компензацију за четири графике из циклуса Decision as art које ми никада ниси вратио и три веома специфична полароида формата 20 x 25 рађенаспецијалном камером МП4 које си тихо присвојио”, пише Славко Тимотијевић и додаје:

„Епилог"

И даље тврдим да се овде не ради ни о наградама ни о фотографијама ни о цртежима пошто се потежу крајње изветрели случајеви. Ради се о акцији чији би накнадни ефекти требало да ове уметнике коначно доведу на трон где би их сви обожавали као једине и неприкосновене. Али данас је врх трона сачињен од песка и сваки груби покушај да се на њега неко попне резултира падом у прашину.

Уметничка сцена у Србији нестаје зато што њоме владају уметници-тајкуни који прождрљиво усисавају сву креативну енергију са ње несвесни да тиме и своју креативну енергију губе.”