Поштовање као дефицитарна роба

У времену када је Србија у компликованој геополитичкој и тешкој економској ситуацији, поставља се питање шта је то што политичка класа може да уради да се избори за поверење грађана (легитимитет) и шта је то што може да понуди како би опет генерисала наду у народу (легитимна очекивања на основу којихсе добија мандат на изборима). У Србији у којој је већина грађана разочарана и фрустрирана, шта је потребно да би једна странка (или појединци у оквиру ње) добили изборе и били у могућности да одлучујуће утичу на судбину земље? Погледајмо прво шта је то чиме се не могу добити избори.

Србија је у последњих неколико година пронашла своју геополитичку парадигму. Она се састоји из намере да се доврши политичка и економска интеграција са ЕУ, али не динамиком или начином који би подразумевао да се изгубе специјалне везе са остатком света, или да Србија изгуби сваки утицај на западном Балкану. Ово није био толико свестан избор, колико препознавање контекста у коме оперишемо: свог наслеђа, географије, имиџа, као и економских и политичких промена у свету. Једноставно речено, не постоји начин да се драматично убрза процес европске интеграције земље. Чак и ако би нека домаћа политичка опција понудила највеће могуће концесије на том путу, то би довело до тога да земља постане толико маргинализована и предвидива, да нико у Европи не би имао потребу да улаже посебну енергију да је политички интегрише. ЕУ се тренутно бави вертикалном, а не хоризонталном интеграцијом.

Колико је ова парадигма постала самоочигледна грађанима, видимо и из рејтинга странака које су из њеног оквира изашле. ЛДП, који покушава да понуди модалитете убрзавања европске интеграције, углавном се креће око цензуса, јер грађани такве концесије не перципирају као рационалне или реалне. Исто тако, ДСС не успева да постане релевантнија политичка снага, јер њихов потпуни излазак из европског оквира за политичку акцију већини грађана не улива поверење. Насупрот њима, три најjаче политичке опције у Србији се са разним варијантама крећу у оквиру поменуте спољнополитичке парадигме. Укратко, странке које у оквиру овако дефинисане политике покажу најбоље контакте и динамизам имаће одређену предност, али драматично нове производе на овом тржишту не треба очекивати.

Кад је реч оекономији, ни овде ситуацију није могуће драматично променити у распону од једног или два изборна циклуса. За економски искорак потребна је квалитативно нова људска, физичка и технолошка инфраструктура, што су све инвестиције на дужи рок (образовање, иновације и транспортна мрежа). Штавише, на малу земљу много већи утицај имају географски положај, економски циклуси и цена сировина на берзи него политички програми странака. Ово не значи да нико не треба да буде позван на одговорност за кашњење у обнови ове инфраструктуре и за субоптималну транзицију, али искључиво економским програмом се не могу више мотивисати и мобилисати људи, нити вратити њихово поверење. То је чак схватила и странка која је све изборне кампање до ове последње базирала на обећању „херојског економског раста”, да би преко ноћи променила име и почела да се бави редистрибуцијом средстава између централне и локалних влада (УРС). Грађани пак неће пропустити да санкционишу оне коју су у оваквом времену створили екстрапрофит.

Уколико се на две кључне теме не може направити опипљив искорак и ревитализовати политичка сцена у Србији, где и како је онда то могуће, имајући у виду да је ово несумњиво неопходно?

Новиполитички пакт са грађанима у Србији је најлогичније и најлакше закључити на оном пољу где је највећи дефицит, а то су вредности и метод деловања. Грађани су свесни физичких и политичких ограничења под којима делује политичка елита у Србији у 2012. години, али утолико им је теже да разумеју корупцију, унутрашњу неуређеност државе и међусобно поткопавање припадника те елите. Између ДС, СНС и СПС, она странка која буде имала капацитет за самокритику и унутрашњу реформу биће у позицији да добије мандат да реформише државу. Само увођењем принципа унутарстраначке демократије биће могуће мобилисати ново и мотивисати старо чланство и стручњаке. Искључиво поштовањем сваког појединца, члана, бирача, па и политичког противника, могуће је повратити поштовање и поверење народа. Свима је до сада јасно да дарвиновски принцип политичке борбе, попут наручених текстова у таблоидима, „тајних” досијеа или пактирања с тајкунима доводи до извесне прекомпозиције у оквиру политичке елите, али не ствара никакву додатну вредност за друштво, нити доводи до постепеног усавршавања демократске културе и правне државе.

Укратко, политичка битка се 12 година након петооктобарских промена поново преноси на поље основних вредности и ту приземна политичка оружја нису више толико ефикасна. Аутентичност, реализам, поштовање другог и дубинско познавањa међународних односа постају драгоцена роба, наспрам сплетки, парола, „чврсте” руке и продавања магле. 

Никола Јовановић

главни уредник часописа ,,Изазови европских интеграција”