Где смо то ми

„Србима прети нестанак”, казала је пре десетак дана Латинка Перовић у интервјуу за лист ,,Мађар со”. Озбиљна, одмерена историчарка, жена која мери сваку реч и пре свега жена која воли Србију без обзира на то што је тако добро и дубоко познаје. „Не смемо да будемо наивни. У историји важи за нормалну појаву да поједини народи нестају. Не могу да пронађу своје место у датом свету, беже у затвореност и нестају”.

У сваком друштву које озбиљно размишља о својој будућности овакво предвиђање истакнуте научнице, чак и кад би било потпуно усамљено, изазвало би узбуну и расправу у стручној и најширој јавности. У Србији, одговор је десет дана апсолутне тишине. Не од шока. Не због грчевитог промишљања у потрази за аргументима који би порекли ову црну прогнозу. Србија се бавила важнијим питањима – ко „влада” којим градом, ко кога неовлашћено прислушкује, да ли се на аутопуту догодио напад на председника или неодговорно полицијско (колегијално)претицање и,наравно,неуморним доказивањем да је претходна власт била катастрофална и да је крива за све.

Овакав одговор јавности заправо најбоље објашњава зашто Србија непрекидно тоне ка самопоништењу. Латинка Перовић то сажима у оцену да је „дух паланке доживео свој прави тријумф у Србији”, а држава је у великој мери „варваризована и запуштена” и додала да би за регенерацију био потребан огроман напор: „Мислим да су шансе минималне, али мора да постоји напор, пре свега интелектуални напор који жели да да одговор на питање које звучи једноставно – где смо то ми. И само после тога можемо да поставимо питање како смо стигли довде и како можемо да се избавимо одавде”.

Питам се ко је у Србији спреман и способан за тај „интелектуални напор”? У Србији се науком – рачунајући ту и све универзитетске професоре – бави свега 12.000 људи. Од тога се хуманистичким наукама бави у најбољем случају једна четвртина – дакле, око три хиљаде. Као пример, једна од њих је и др Мирјана Детелић, кандидаткиња у „првом кругу” за дописну чланицу САНУ. Није прошла у „други круг”, међу само 13 жена кандидаткиња, вероватно због „дијагнозе” коју је поставила: „Мора бити да над нама као нацијом виси нека стара зла коб која нас непрекидно тера да сечемо гране на којима седимо, да бацамо у шпил добитне карте – бирајте метафору, има их колико год хоћете”.

У трци за звање дописногчлана академије био је укупно 51 научник и уметник а највише је требало да буде ојачано одељење друштвених наука, које броји свега по четири редовна и дописна члана. Од 11 предложених кандидата за дописне чланове, од којих је чак седам имало подршку одељења, није прошао ниједан! Ниједан филозоф, ниједан социолог, ниједан политиколог у Србији не задовољава „високе критеријуме” САНУ. Кад погледате садашњи састав Одељења друштвених наука видећете да су од осам чланова петорица правници, један психолог, један економиста и један музиколог и филолог. Филозофи и социолози су само међу иностраним члановима (којих на овом одељењу има више него домаћих)!

„Мали број новоизабраних последица је притиска улице и онога што се тамо говори. Тако нису прошли ни они који су заиста изузетни”, каже академик Љубиша Ракић, потпредседник САНУ.

Тако САНУ под притиском улице не прима у своје чланство оне који друштво на различите начине анализирају, оне који указују на узроке драматичне ситуације у друштву, оне који промишљају различите путеве ка другачијој будућности Србије. Незгода са озбиљним филозофима и социолозима јесте њихова склоност ка самосталном, независном мишљењу а то у Србији, па ни у САНУ, није добродошло.

Једно шведско истраживање показало је да је у свим државама у транзицији највећи отпор променама био на универзитетима. Оне земље које су највише инвестирале у образовање показале су се као најуспешније. Уверен сам да и овај наш, српски отпор критичком мишљању несумњиво има своје корене на нашим универзитетима. Одатле се, као малигно обољење шири на све нивое образовања уништавајући читаве генерације. Они који желе да преживе, напуштају земљу.

Последњи је тренутак да нешто предузмемо. Од многих корака,ја као први предлажем друштвени и политички консензус да је образовање приоритет број једанод кога зависи будућност Србије. Њен нестанак или опстанак.

Миљенко Дерета

оснивач Грађанских иницијатива