Сам свој газда, а не може да добије кредит

Посао без радног времена и захтевног шефа чест је избор људи са специфичним занимањима који одбијају да буду заробљени у канцеларији. У данашњој економској клими многи су из нужде прешли у „слободне стрелце”, па се процењује да они чине трећину радне снаге у САД, али и у Словенији.

У свету су познати као фриленсери – у преводу хонорарци, тезгароши или једноставно: слободњаци. Код нас су невидљиви у закону и статистици. Већином раде у сивој зони. Једина група за коју постоје подаци јесу новинари, међу којима је 60 одсто фриленсера.

Каква су њихова права и положај, какав им је тренутни статус у Србији, колико су на губитку они, а колико држава и како да наплаћују свој рад, плаћају порезе и доприносе и остварују право на кредит, пензионо и здравствено осигурање? Одговор на ова и друга питања, која у међувремену могу да поставе путем сајта qaconference.com, добиће на конференцији која ће 22. новембра бити одржана у Културном центру Град.

– Пројекат „Буди фриленсер” треба да допринесе већој отворености Србије и толерантности друштва у ком живимо, да информише о правима, одговори на питања и пробуди предузетничку иницијативу фриленсера – каже Јасмина Косовац-Драгић која се дуго бави овом проблематиком. 

Фриленсер је особа која својим радом ствара материјално или нематеријално добро и даје му неки свој печат. То су обично глумци, новинари, преводиоци, дизајнери, саветници, архитекте...

Исидора Минчић прешла је у слободњаке 2004. када је остала без посла у једној дистрибутерској кући. Од тада ради као преводилац са италијанског и енглеског и као најгору страну оваквог статуса истиче несигурност.

– Посла има зависно од периода, ове године на пример за 50 одсто мање него претходне. За сваки ангажман потписујем ауторски уговор. На послодавцу је да уплаћује доприносе. Проверавала сам у фондовима и увидела да уплаћују. Највећи проблем ми је био здравствено осигурање, али сам била упорна и решила га, а знам да многи нису. Други проблем је што као незапослени не можемо да добијемо кредит. Чак смо и са визама имали проблема – истиче Исидора.

На конференцији ће своја искуства изнети и Миљана Нешковић, која ради као модни новинар фриленсер.

– Упознајући кроз овај посао многе велике фирме схватила сам да не желим да будем део таквих компанија. У многим кућама, посебно издавачким, влада атмосфера притиска и страха која гаси креативни потенцијал. Не можете да будете добар новинар, фотограф или дизајнер ако вам неко стално прети отказом, ако сте стегнути или уплашени – каже Миљана.

Косовац-Драгић сматра да посао фриленсера може да буде најбољи на свету ако за резултат има адекватну накнаду у новцу, јер слободњаци организују рад онако како њима одговара.

– Знање и начин рада су најбоље алатке слободњака. Нажалост, у Србији статус фриленсера у законским прописима тешко може да се препозна – каже Косовац-Драгић, један од оснивача удружења „Право да знам” које је започело пројекат „Буди фриленсер”.

Овај пројекат је проистекао из жеље да се област постојања и деловања фриленсера у Србији уреди по сличним принципима као у земљама Европе и да се они боље упознају са административним процедурама везаним за ову област.

– To је велика популацијa, али немају довољно информација, не знају где да их пронађу, а нису ни довољно мотивисани, јер не очекују да ће имати за резултат свог ангажмана колективно добро.

Као један од великих проблема фриленсера она истиче велике пореске обавезе.

– Они хоће да плате обавезе држави, али велика су захватања. Никакве шансе немају да добију кредит, немају статус запосленог нити адекватно здравствено осигурање. У Немачкој, на пример, имају право на накнаду за боловање до 30 дана. Код нас, здравствено осигурање стичу само током трајања уговора – истиче Косовац-Драгић која ће бити један од предавача на предстојећој конференцији.