Бојим се неолиберализма

Џанел Рајнелт, једна од водећих америчких театролошкиња, гошћа је Београда, односно „Студија – Лабораторије извођачких уметности” основаног при Факултету драмских уметности где ће одржати неколико предавања студентима.

 Професорка Рајнелт уједно ће председавати међународном симпозијуму „Уметник извођачких уметности – од улоге алтернативног побуњеника до улоге звезда у свету познатих” који ће бити одржан данас и сутра, у организацији поменутог „Студија – Лабораторије извођачких уметности” у Дому омладине Београда. Боравак у Београду Џанел Рајнелт искористиће и да представи и своју књигу „Политика и извођачке уметности”.

Какви су ваши први београдски утисци?

Веома је узбудљиво и интересантно. Од аеродрома до центра града возила ме је жена таксиста која је желела мало више да ме упозна са знаменитостима Београда. Показала ми је Нови Београд, грађевине које су изграђене у време Јосипа Броза Тита. Није била сигурна да ли сам чула за Тита, али ја свакако знам ко је он био. Београд ми делује као град са великом будућношћу и лепо се осећам у њему.

Наслов симпозијума „Уметник извођачких уметности, од улоге побуњеника до улоге звезде у свету познатих” прилично је провокативан. Која је улога тежа?

Питање је шта желите са собом. Можете бити побуњеник, и то је сасвим у реду, али то у исто време значи да нећете имати никаквог новца. Мени се чини да је то једна доста романтична позиција. Са друге стране, ако сте јавна личност и бавите се стварима које су сасвим нешто друго од онога што је ваш основни посао, онда ћете бити мета критике која ће говорити да радите оно о чему немате појма. У тој позицији сте критиковани да себе сматрате бољим од других људи. Ако сте јавна личност, звезда, на вас је усмерена друштвенa пажњa. На вама је одговорност да говорите, да се обраћате јавности, да причате о проблемима који нас окружују. Најчешће стајем у одбрану јавних личности, али оних којe се заједно са обичним светом боре за промену одређених ствари у друштву.

Колико се појам звезде променио у свету? Ко су, по вама, тренутне звезде?

Тешко је одговорити на то питање јер у свету има много „звезда”. Рецимо, за многе људе је Нелсон Мандела био звезда. Погледајте његов пут: био је затвореник који је успео да својим упорним друштвеним радом натера државне институције да делују тако да на крају од политичког затвореника имамо председника државе. Не можемо а да не говоримо и о звездама из Холивуда. Рецимо, Сузан Сарандон је права звезда. Она се веома интересантно понаша. Када је била удата за Тима Робинса, такође холивудску звезду, основали су мало позориште у Лос Анђелесу. Свој таленат и то што је добра глумица и неспорна звезда трошила је да помогне позориште, које нема толико новца. Можемо рећи да је Сузан Сарандон била политичар, да се бавила политиком која омогућава људима да боље живе, а трошила је на то искључиво своја средства, а не средства пореских корисника. И ја се томе заиста дивим.

Ваша књига „Политика извођачке уметности” први пут се преводи на српски језик. На шта сте овим делом желели да укажете?

 Моја књига се бави покушајем да пронађемо нешто што ће нас ујединити, за разлику од медијске слике света која нас заправо разједињује, наизглед потпуно нас ујединивши у глобално. Друга ствар јесте моја нада да ће наићи на добар пријем у српској култури. Такође и у мојој северноамеричкој култури. Себе дефинишем као некога ко је левичар. Верујте, ни међу уметницима то није велика група људи. Питам се шта значи бити левичар после свих промена које је левица доживела, у Европи пре свега. Давне 1985. упознала сам колегиницу из Словеније пред сам распад Југославије. Иако смо биле добре колегинице, биле смо на потпуно различитим смеровима и правцима мишљења. Желела сам са њом да причам о будућности социјализма, а она је сматрала да је то нешто што је готово и чега се треба клонити. А, ето, годинама касније, шта је остало од левог у бившим републикама Југославије? Оно што је мени интересантно за Србију и српски народ јесте стална борба, па нека је и борба против глобализације, али је јако поштујем.

Како коментаришете актуелни амерички тренутак?

Тензија између национализма и демократије је проблем САД као империјалне државе која се поставља као најважнија у свету. Била сам узбуђена и срећна када је прошли пут за председника моје земље изабран  Барак Обама јер је он први Афроамериканац који је дошао на њено чело. Али и зато што сам веровала и желела промену. Наравно, то њему није успело, морам рећи. Не могу да кажем да сам претерано узбуђена када говорим о председнику САД. Ужасно сам разочарана што није затворио затвор Гвантанамо на Куби. Са друге стране, не могу рећи ни да сам присталица Мита Ромнија, зато што би да је победио добио велику моћ. Увек ми је јако важно и интересује ме ко ће бити судија у мојој земљи, јер председник има право да их изабере. Мислим да је питање слободног судства нешто што је јако важно. То је дисање једне државе. Интересује ме социјална политика. Залажем се против конзервативне социјалне политике, занима ме и како ће се помоћи женама, како ће бити подржана са свим активностима које има у току дана. Бојим се неолибералног слободног тржишта. То је лоше и за нас и за читав свет.