Све ће то народ записати

Све ће то народ записати

Оно што није забележено није ни постојало.

Једна млада жена среће другу која гура дечја колица. Како је сладак, каже, надносећи се над мушком бебом која гуче. Није то ништа, јавља се поносна мајка машајући се за ташну. Чекај само да ти покажем његову фотографију.

Тако делују и графити, записана и насликана географија града са његовим притајеним, младалачким крвотоком, често бунтовним и спремним да скрнави. Кад год пожелим да, упркос свакодневном вербалном силовању бирократског вокабулара оличеног у „државном суверенитету и територијалном интегритету“, ослушнем аутентичне гласове, упустим се, као Кика Бибић, у срицање графита, тих често нејасних, бунтовнички интонираних плетенија словес постављених на фасадама, гаражама, подземним пролазима. Да ли верујеш у Бога? Само када грми. Или: Боље је дати гол за отаџбину него живот. Дуже те памте.

Ово су неки од непотписаних записа младих бунџија присталих на мудре али штуре коментаре о распричаном свету. Њихово порекло сеже у далеку, илегалну прошлост пећинских дана када су се нацртани бикови већ сматрали завршеним послом, па преко записа на римским кућама – најзначајнији је онај SNOB (скраћеница за „sine nobilitas“ или „без порекла“, коју су морали да испишу сви они који немају никакве везе са цезарима нити с племенитим сојем). Ето одакле воде порекло сви белосветски па и београдски снобови. А непотписани настављач грчке мудрости огласио се писменим узвиком: Запањен сам, о зиде, да се ниси срушио од толике глупости – графит којем време није одузело актуелност.

Њихов развој даље можемо пратити проучавајући опет илегалне записе склоњене од очију широке јавности по јавним тоалетима и хаусторима све док то мало безимено ја није смогло снаге да под отвореним небом остави мастан траг.

Графити су свакако напредак у односу на „клозетску књижевност“ којој је циљ да скрнави и која је, упркос силним рецкама које пребројавају колико их се изређало на Мици, асексуална и друштвено неангажована. Она је често последица беса и повређеног поноса, глас неког неопаженог и ућутканог, оног ко се охрабри само између четири зида, нарочито кад скине гаће, док је „жврљање“ по уређеном свету, толико дотераном да те заболи глава, покушај да се анархистичким поступком кроз привид хаоса дође до неког вишег реда. Равнодушност према лепом и чистом у ствари је вера у истину и изоштрен поглед. Свет је бљутав и неслан, судећи по одсуству примедби оног ћутолога из вица који до своје пете године није проговорио све док није пожелео сланик. Пре него што свет испљунемо, можда га ваља посолити, и то црним спрејом посред славског столњака.

Колико наша омладина верује у боље сутра говори графит: Свака породица би требало да има троје деце. Ако један буде геније, оно двоје може да га издржава. А колико у младим нараштајима има страсти и самоконтроле говори овај: Мога држи само рђа. Иако се у целом свету милиони евра сваке године дају за кречење и прање фасада, графити као да су се отели контроли. Тајно ничу преко ноћи, не само на каросеријама трамваја, црквама и стамбеним зградама већ и на опасним и скоро неприступачним деловима мостова и купола.

Исповест једног од наших најпознатијих „зидних мајстора“, Ниџе Блеје, указује на сталну опасност везану за ову работу. Увек је фрка да те не ухвате па се зато у рукопису и цртежу осећа паника, страх оног који је управо измакао строгом и кажњавајућем погледу, полиције или неког нервозног станара који је, испустивши кесу с ђубретом кроз прозор свог солитера, потом узео закон у своје руке. Страх може да се мери обликом и величином слова, нечитким рукописом или мирном руком која је на фасади моје зграде, испод мегапопрсја Десанке Максимовић, написала великим словима, позивајући се на скоро старозаветне стихове песникињине: Отаџбино, ту сам.

Осим што саопштавају неки став, они су и победа над страхом од ауторитета, често глувог и слепог пред тим стваралаштвом везаним за преступ и одређени генерацијски код. Ипак, нико није сасвим равнодушан пред агресивним црним спрејом, новим средством смишљеним за нов облик саопштавања, драгоценог за оног мудрог који жели да чита између редова нације. Јер, како каже један пизански графит: Чувај се оног народа који не пише по зидовима!