Најезда на "Ролан Гарос" из доње класе

До блеска нашег новог тениског нараштаја синоним за успехе овог спорта код нас био је Слободан Живојиновић, полуфиналиста Међународног првенства Аустралије 1985. и Вимблдона 1986, и мушка тениска репрезентација, полуфиналиста Дејвисовог купа 1988, 1989. и 1991. Тих година је стасавало и чудо од детета Моника Селеш.

Како дише Живојиновић и југословенска екипа најбоље је знао савезни селектор Радмило Арменулић који налази занимљиву везу између те и садашње златне жице нашег тениса.

– Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века разбијено је уврежено мишљење да је тенис буржоаски спорт. Од тада је постао спорт широких маса. Тако су пуштени корени за бум златне генерације тог времена са Живојиновићем, Прпићем, Орешаром, Иванишевићем. Да их гледају почели су да долазе и они који до тада нису ни чули за тенис. Репрезентација је седам година узастопце била међу најбољима у свету, а млада селекција три пута трећа. Почеле су да се разапињу мреже на фудбалским и кошаркашким теренима, испред зграда и у парковима.

Арменулић сматра да је тадашња генерација била узор нараштају који данас светла образ нашег тениса, а који потиче из некадашње средње класе нашег друштва.

– Испоставља се да рођени таленти код нас ничу на сваких десет-петнаест година. У њиховом играчком и животном сазревању велику улогу су одиграли родитељи који су одлучили да их "школују" у иностранству. Једино, колико знам, Јанко Типсаревић није боравио по иностраним тениским камповима, али је, упркос свему, био најбољи јуниор света. Претходних дана се догодила најезда наших тенисера на "Ролан Гарос" или, грубо речено, окупација Париза која је спремана годинама. Успеси Ивановићеве, Јанковићеве и Ђоковића су задивљујући. Очекујем да се та победничка атмосфера пренесе и на мушку и женску репрезентацију којима је такође место у светском врху.

Арменулић каже да је, после тешких година које су задесиле нашу земљу, тенис одмакао с мртве тачке у сваком погледу. Најважније је да "скакавци" нису појели својствени нам таленат за спорт који се из пупољка расцветао на Међународном првенству Француске. 

– Као члан Олимпијског комитета Србије сведок сам колико држава у последње време улаже у спорт. Ни тенис више није запостављен. Тениски савез је добио новац да гради национални центар. Ђоковић с оцем жели да отвори камп по угледу на америчке и европске тениске академије. Иако се ствари крећу напред, нама је јадиковање својствено. Не треба кукати јер наша земља пролази кроз болну транзицију. За наш тенис се више не бринем. Бринем се за кошарку.

Арменулић очекује да ће наши најбољи тенисери да наставе да иду напред. То очекујем и од Типсаревића који је тапкао у месту, иако је имао бољи "старт" од Ђоковића.