Стаљин нудио сарадњу ђенералу Дражи

У времену у коме доминирају кризе (дневно-политичке, економске, моралне, криза система вредности) не изненађује што је у општим медијским халабукама, готово неприметно, прошла изјава професора др Бориса Анатољевича Старкова, шефа Катедре за двадесети век на Универзитету у Петербургу, да је Дража Михаиловић био сарадник војне совјетске обавештајне службе.

Да се за тренутак вратимо професору Старкову. Он је је још у време Горбачова био члан комисије за рехабилитацију ЦК СССР-а и због природе посла био упућен на тајне архиве Совјетског Савеза. Пре десетак година изабран је, да с групом млађих историчара, ради на припреми документације тајних совјетских служби, за публиковање.

Своја сазнања о обавештајним активностима ондашњег генералштабног пуковника Драгољуба Михаиловића, али и о другим личностима из периода пред Други светски рат, професор Старков је, сем аутору овог текста, обелоданио и новинару „Политике” Слободану Кљакићу и познатом историчару и једном од најбољих познаваоца четничког питања Веселину Ђуретићу.

Kад је Хитлер 1935. године прокламовао своју спољну политику и када су свима у свету биле јасне његове идеје о уништавању појединих народа, као ниже расе, совјетске обавештајне службе почињу да раде на придобијању симпатија у бугарској и југословенској армији. Војни аташеи у Берлину и Софији окупљају око себе врхунске познаваоце балканских држава.

Један од најважнијих људи совјетске службе, у то време, био је генералштабни пуковник Драгољуб – Дража Михаиловић. Међутим, није он био класичан шпијун, агент, у обичном смислу те речи. Пуковник Дража је био велики националиста и монархиста и сама та његова идеолошка одредница унапред је искључивала могућност да ради за обавештајну службу једне комунистичке земље.

Али, Михаиловић, као искусни обавештајни официр, сматрао је да је комунистички Совјетски Савез, „Црвена Русија”, једина сила која се може супротставити немачком утицају и агресији на Балкан, то јест Југославију.

Да су постојали односи на релацији Москва–Михаиловић потврђује и Стаљинова дилема у децембру 1941. године, на кога да се ослони у Југославији. На четнике или пролетерске јединице?

На Дражу монархисту и националисту или на Тита? Његови претходни покушаји да уједини та два покрета показали су се неуспешним. Оба сусрета које је Тито имао с Дражом била су под Стаљиновим притиском. Још 1942. године Москва је желела сарадњу с Дражиним јединицама, али се с тим изгледа није сложила наша избегличка влада која се налазила у Лондону.

Пре извесног времена откривена је документ, низ депеша које је председник избегличке владе из Лондона слао Каиро и у штаб Отаџбинске војске у Југославији и који даје, такође, за право и тврдњама руског професора историје Бориса Старкова.

Овај прворазредни историјски документ, који је Тито до краја живота чувао у свом личном архиву, више је него јасан. Јосиф Висарионович Стаљин је у јесен 1942. године био спреман да више помаже четнике Драже Михаиловића него Титов партизански покрет. Зато је он југословенској влади у Лондону, преко њеног амбасадора у СССР-у Станоја Симића, отворено нудио да у штаб Драже Михаиловића упути групу својих виших официра, да за потребе четника у СССР-у формира целу ескадрилу коју би ставио на располагање Дражи Михаиловићу и да организује заједничке радио-емисије равногораца и црвеноармејаца.

Растројена грађанским ратом у Југославији и све дубљим деобама својих чланова, влада професора Јовановића је овај историјски изазов глатко одбила. Чак и сам разговор о помоћи СССР-а покрету Драже Михаиловића условила је стављањем Титових партизана под команду Драже Михаиловића, обуставом напада партизана на четнике и заустављањем кампање преко совјетских радио-станица и штампе против Михаиловићеве војске.

Југословенска влада је тврдоглаво инсистирала да Стаљин унапред прихвати сва три ова услова, па је споразум, тако, пао у воду, а Стаљин ће потом своју мисију послати код Тита коме неће пасти ни на крај памети да Стаљину поставља било какав услов.

Савремени историчари су, наравно, на највећем искушењу. Исправно превредновање историје овог периода биће заправо залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје од другог светског рата па, скоро, до данас.

(Сутра: Како су совјетске службе врбовале ђенерала Михајловића)