Улица Чанган од 45 километара

Од нашег специјалног извештача

Пекинг – „Ћузукиће, ћузукиће!” Такси стиже као на крилима.

Дошљак доживи вртоглавицу на улицама Пекинга. Река 20 милиона људи и пет милиона аутомобила даноноћно тече кинеском престоницом.

Пекинг је велеград који као да покушава да побегне од самог себе. Расте и шири се невероватном брзином. Овде већ одавно не можете да пронађете неко „старо друштво из улице”: Чанган, најпрометнија пекиншка улица, на чијем се ободу некад налазило и дописништво „Политике”, дугачка је читавих 45 километара. Најдужа улица на свету, хвале се Кинези.

Мешавина безброј укуса, мириса и боја. Шареним Ванфуђином, пекиншком Кнез-Михаиловом, неизоставно треба прошетати, сести у неку чајџиницу и уз зелени чај гледати кроз излог ужурбани свет.

У помодној четврти поред парка Чаојанг, по силним кафеима врви од нашминкане клијентеле. Угланцане лимузине и луксузни џипови су ствар престижа.

Ако мало скренете са бучног Санлитуна или шареног Ћићајуана, нађете се буквално у другом свету: у лавиринту прашњавих уличица којима промичу погнуте жене и натронтани мушкарци. Звуци села, мирис пржене рибе и жагор уличних продаваца.

Тврде да су социјалне разлике Кине данас веће од оних у Америци.

У обилазак пространог Пекинга можете кренути таксијем, метроом или рикшом. Али, ако не желите да проведете остатак живота у таксију, обавезно купите план града и научите макар три кинеске неопходне речи: зоугуаи – лево, јоугуаи – десно и џдао – право. Права је реткост срести пекиншког таксисту који говори енглески.

У градском бедекеру обележено је више од 200 тзв. туристичких пунктова. Незаобилазни Забрањени град, надомак трга Небеског мира (Тјенанмена), свакодневно је преплављен туристима. На улазу још виси огромна фотографија Мао Цедунга, који је на овом месту 1949. прогласио оснивање НР Кине.

Заузима 720.000 квадрата и окружен је зидом високим десет метара. Овде су некад живела 24 цара династија Минг и Ћинг. Само у време Минга на царском двору је било 9.000 конкубина и 100.000 евнуха.

Прошлост сведочи да је град, под различитим именима, био престоница пет царских династија. Пре око 2.300 година звао се Ђи, па Јенђин, Џунгду, Даду, Бејпинг. Најзад је 1403. добио име – Бејђинг (Северна престоница), како Кинези називају Пекинг.

Овде се данас, хаотично али убрзано, меша оно што је прошло и оно што ће тек стићи. Град је данас сасвим срећан када сруши неки свој облакодер, подигнут пре само неколико година, да би направио место за нови, још већи и блиставији.

Древна традиција и најмодернија технологија, луксузни небодери и трошне уџерице, дрвене рачунаљке (абакуси) и најсавременији компјутери, бофл и скупоцени порцелан, сјај и беда, Исток и Запад – све то постоји једно уз друго у Пекингу.

Ако вам је циљ – шопинг, онда је избор веома широк: од мноштва луксузних бутика и грандиозних робних кућа са фирмираном робом, до двадесетак великих пекиншких пијаца, од којих су три убедљиво најпосећеније: Свилена, Памучна и Бисерна.

Уколико волите оперу, онда треба отићи у чувену чајџиницу „Лаоше” која се прочула по изванредним оперским певачима, љупким покретима играчица и древним костимима.

Пекиншка опера је строго формализована и усредсређена на четири главне улоге: мушку, женску, улогу „обојеног лица” (или преваранта) и улогу кловна.

Карте коштају између 80 и 200 јуана (1 евро – 8 јуана). За најскупљу улазницу добићете место у првом реду, одмах иза стола на којем су чај и колачи. Имаћете прилику да се са само пар метара дивите савршенству шминке уметника.

А после поноћи, када већина Пекинжана спава, у Гуи Ђијеу, или Улици духова, начичканој ресторанима, тек почиње ноћна забава. Овде свраћа углавном скромнији кинески свет, жељан провода за мале паре.

Смештена на периферији, далеко од шљаштећих четврти, Гуи Ђије је постала незаобилазна улица за ноћни провод доконог света. У низу локала овог забаченог хутонга (уског сокака са ниским кућама и заједничким двориштима), права је реткост видети неког странца.

Док музика трешти из разгласа у скученом ресторану „Баођуха”, гости се осмехују придошлицама, наздрављају и куцкају штапићима по тањирима јефтиних ђаконија. Иако је поноћ давно минула, сви столови су заузети.

„Моји гости увек долазе намерно а не тек тако – ненадано, зато што су залутали у Улицу духова”, тврди Љу Бинг, власник „Баођухе”, где порција наводно свежих морских ракова кошта 16 јуана (два евра).

Печене патке висе испред кухиње као увоштени мамци, док униформисане конобарице гурају колица са прженом рибом, пилећим крилцима и ћуфтама у соја-сосу. Зидови су обојени црвеном бојом која, према кинеском веровању, доноси срећу.

У Гуи Ђије ретко свраћају припадници пекиншког џет-сета, шминке и мафије, уобичајене ноћне публике из барова Санлитуна и Чаојанга. Њихова забава захтева блештавији амбијент и много више новца. Провод у стилу „само једном се живи”.

Имућне и разметљиве екипе углавном наручују најскупље коктеле који су бацили у дубоку сенку традиционална кинеска пића. „Заиђен, моутаи” (збогом, ракијо), узвикују омамљени позери у друштву раскалашних дама у улицканом клубу „Најтмен”.

И тако све до зоре, док освит дана не растера пекиншки ноћни свет.