Лисица малог принца

- Ако желиш пријатеља, припитоми ме - овим речима обратила се малом принцу, јунаку дела Антоана де Сент-Егзиперија, једна лисица. Као што у свакој машти има помало збиље, тако и ова животиња заиста постоји.
То је најмања лисица на свету Vulpes (Fennecus) zerda, нама позната под једноставним именом пустињска лисица. Живи на северу Африке, у врелој Сахари.
Ова припадница рода паса толико је мала да су најкрупнији мужјаци тешки свега килограм и по, а женке не више од 800 грама.
Оно чиме је пустињска лисица инспирисала писца популарне приче о малом принцу јесте чињеница да је једина врста лисице која се може успешно припитомити.

Мајушна пустињска лисица веома је спретна и отпорна на сурове услове живота. У стању је да током живота не окуси ни кап воде. Једина течност која јој је у Сахари увек на располагању потиче из ретког растиња, меса и јаја гмизаваца и птица којима се храни. После сумрака, кад врелина умине, огладнела лија креће у лов. Иако је друштвена животиња, кад лови, најчешће је сама. Док вреба плен само јој очи светле у мраку. Увијена у свој дуги топли реп од густе длаке, може сатима да чека жртву, упркос хладним сахарским ноћима. Њене кратке ноге са широким шапама прекривеним густом длаком прилагођене су кретању кроз песак. Огромне уши, дугачке и до 15 центиметара, највише јој помажу при лову. Захваљујући њима, може да пронађе гмизавце који се крећу дубоко укопани у пустињски песак. И поред тога што је вешт ловац, лисица често остане без улова. Зато, као и њени рођаци пси, вишак хране закопава.

Током дана уши пустињске лисице служе као клима-уређај уз помоћ којег испушта сувишну топлоту из тела. Ова животиња се у дневним часовима одмара и крије од сунца у својој јами укопаној у тле. Њен дом најчешће се налази испод полусасушеног жбуња, чије корење везује растресито пустињско земљиште, не дозвољавајући дугачким тунелима лисичјег дома да се обруше. У јами, поред пара пустињских лисица, обично живе и њихови младунци и потомци из неколико претходних генерација, који помажу родитељима у одгајању младих.

Мужјак и женка спарују се за цео живот. Педесетак дана после сезоне парења, која траје од јануара до фебруара, рађају се лисичићи - понекад их буде и по шесторо. Тешки свега педесетак грама, слепи и немоћни, они не могу да преживе без мајчине бриге. После петнаестак дана отварају очи, а већ са пет недеља играју се у песку испред јаме у којој су дошли на свет. Да би млади ојачали и преживели у негостољубивој Сахари, пустињска лисица их доји дуже него што све остале лисице доје своје младунце - чак и до три месеца. Младе лисице осамостаљују се тек кад наврше пола године.