Књижевна критика у медијима

У савременом друштву, у ком се логика тржишта све више уплиће у интелектуални живот, књижевно дело се своди на робу, а књижевни критичар на промотора. У намери да преиспитивањем књижевне критике, огледалом кризе, покрену циклус њене обнове у просторијама Српског књижевног друштва су на трибини „Легитимитет и будућност књижевне критике у медијима” говориле Весна Тријић која пише књижевну критику за „Блиц”, Јасмина Врбавац уредница у Редакцији за културу РТС-а и књижевна критичарка Тамара Крстић.

Проблем је што у медијима преовладава тежња мешања забаве и знања, популистички дух који би да истину потврди скандалом, а вредност замени учинцима продаје.

Весна Тријић, која за своју недељну књижевну критику у „Блицу” има ограничење од 1.500 карактера, каже да је прагматичан дух завладао културом.

– Променио се сам појам стваралаштва, за разлику од некадашњег уметника он данас треба да се опходи као предузетник. Улога штампе је на почетку била да демократизује друштво, подстиче критичко мишљење, а данас је штампа индустрија, она развија конформизам. Тржишта неће нестати, очигледно је да је то будућност културе, али нама је остала слобода да не одустанемо како би медији доприносили интелектуалном животу и протоку идеја. Битно је да се књижевне критике стављају на редовним културним странама, а не да их убацују у додатке чиме се култура увек поставља као нешто споредно.

Јасмина Врбавац, која једном месечно пише књижевну критику за наш лист, приметила је да су окупљени на трибини дружина која познаје књижевност, једна затворена клика. Поента књижевне критике у медијима јесте да утиче на ширу популацију, да људе привуче књизи, а то мора радити у оквиру поједностављеног дискурса како би шира публика могла да испрати критику. Међутим, постоји криза ауторитета генерално, криза писца. Многи данас сагледавају књижевност, уметност, културу као нешто потпуно беспотребно, што притом не доноси новац. Она нема притисак при раду, али има утисак да је то и зато што је књижевност, култура уопште до те мере маргинализована да њима није ни битно ко се ту појављује и шта прича. Обично се емисије приказује у што каснијим терминима, касни монтажа, нема плате итд.

Питање колико се некад заиста читало, а колико се данас чита поставила је Тамара Крстић. Поред лоше културне политике, тржишта, нестајања критике питамо се да ли смо спремни да читамо књижевни текст. Губи се врста укуса и одговор на питање шта је то књижевност.

Идеја је да се овим поводом одрже још две трибине, велчерас, на тему „Дискурс књижевне критике у медијима” када ће учесници бити Бојана Стојановић-Пантовић, Михајло Пантић, Слободан Владушић, Васа Павковић и (можда) Татјана Росић и 20. новембра када ће Љиљана Шоп, Александар Јерков, Теофил Панчић и Владимир Арсенић говорити на тему „Књижевна критика и медији – вредновање или реклама”.

Н. М.