Данас има више антихероја од хероја

Глумица Вања Ејдус је пред деликатним задатком. Редитељ Јагош Марковић поверио јој је насловни лик у Софокловој трагедији „Антигона”, чија је премијера заказана за 14. децембар на Великој сцени Народног позоришта у Београду. Искусни Драган Мићановић тумачиће Креонта, а Вјера Мујовић Исмену. У подели су и: Ђурђија Цветић, Михаило Јанкетић, Бојан Кривокапић, Александар Срећковић, Александра Николић...

Софоклова „Антигона” је трагедија о којој се одувек много дискутовало. Да ли је, колико и зашто ово дело које говори о исконској потреби људи за правдом, упркос снази моћника, данас актуелно?

Античка трагедија актуелна је од петог века пре нове ере све до данас зато што је у центар своје целокупне тематике стављала човека који се упркос многим огромним променама у свету око нас нимало није променио. Човека са својим страстима, похлепама, потребама, завистима, обестима, осветама, кукавичлуком, храброшћу... Једина разлика је што је атинско друштво тада гутало позориште које је имало снагу да то друштво промени. То је и био задатак драматичара и позоришта: да играјући се са свима познатим митовима третирају друштвене проблеме и на њих указују. Моја већа дилема је какву снагу има позориште данас и да ли га уопште има. У том смислу, да. Антигона се бави потребом за људском, унутрашњом правдом упркос владавини спољашњих, нечовечних сурових закона који често не кореспондирају са људским. То је свакако актуелно и свеприсутно данас, али верујем да је тога било одувек. Питам се зашто „Антигона” није постављана на наше сцене од 1951. године? Где је уопште антика на нашим сценама. Да ли немамо публику за то или је публика баш гладна ње, јер вечне теме су ту, лепота форме је ту, савршенство и склад су ту.

Антигона, трагична јунакиња која се бори за моралне законе је хероина коју свака глумица прижељкује, али и која обавезује. Колико је тешко, комплексно градити лик ове одважне Софоклове јунакиње?

Тешко је јер је Софокле писао какви би људи требало да буду, а не какви јесу, за разлику од Еурипида. Антигона у том смислу није лик већ идеална жена. Она свакако има своје особине које су свима добро познате и главни задатак је како хероину одиграти да буде од крви и меса и да постане заиста лик, јер позориште ипак не постоји без ликова. Тешко је и пронаћи ко је Антигона данас. Са друге стране, лако је, јер је добро написано. Ово је за рад права посластица и изазов у најлепшем могућем смислу. Најтеже је технички савладати и овладати језичким оквиром античке трагедије. Ту не мислим само на говор као такав већ на говор у коме се налази све: и покрет, и снага, и емоција, и интензитет, и шапат, и гласност, и љубав, и мржња, и страст, и храброст, и мит, и савремено, и свевремено.

„За љубав не за мржњу ја сам рођена”... Како интимно преживљавате, доживљавате дружење са Антигоном. О чему размишљате, где је проналазите, како је у глумачком смислу градите?

Бавим се њоме 24 часа дневно и онда када ни не мислим на њу. А пуно и мислим на њу, нападам је са свих страна. Интелектуално, емотивно, технички, етички, споља, изнутра, на све начине. Читам о Грцима, читам митове, изговарам стихове, и што је најважније имам предиван креативан процес са Јагошем Марковићем и целом екипом. Процес је отворен, неоптерећен задатостима и предрасудама, у њему се сваки дан долази до нечег новог, а сутра се то ново доводи у питање или потврђује. Мени је у позоришту најважнији квалитетан процес настанка представе.

Софоклова трагедија бави се питањем: да ли су морални и етички захтеви јачи и важнији од друштвено прописаних и прихваћених. На којим вредностима ви инсистирате. Како пронаћи меру?

Софоклова трагедија даје одговор да су важнији морални и етички захтеви од прописаних. Јер Креонт, који се томе противи, такође страда, и то највише од свих. И он је херој, то јест антихерој. Данас, нажалост, има много више антихероја од хероја. Лично инсистирам на истини у сваком облику. И у животу и на сцени. И на правди које мало има. Али на крају, има је, ја у то дубоко верујем. Верујем да космос види и чује све. И да враћа бумерангом све учињено. Неко то зове бог, неко космос, неко природа. За мене то је космос. Самим тим, апсолутно верујем да човек мора да прати своје унутрашње гласове и да верује да су они моћнији од било каквих писаних закона.

Важите за енергичну глумицу, модерног сензибилитета. Ипак, не волите реч модерно?

Зато што се то подразумева. Све што ваља, што је истински промишљено, јесте модерно. То није споља модерно. Мени је када то чујем комплимент, али не као похвала да сам модерна већ да сам истинита и добра.

Истина је појам на којем инсистирате, иако тврдите да је ретка међу људима?

Да, за мене је то једна од главних вредности, јер са истином иде и све друго. Као што има оно „ко лаже тај и краде, ко краде тај и убија”, тако и обрнуто: ко не лаже, тај не краде и не убија већ воли. Љубави је, заправо, мало. Људи су ужасно постали себични и преплашени за себе саме. Мало дају, много узимају. Стиде се љубави, ако уопште и стигну да је осете. Она је на последњем месту. И склони су из других побуда и да је ставе на последње место, а сви то имају у себи, али се не баве њоме. Важније је све друго! Мени није!