Поглед уз помоћ компјутера

Ненад Раденковић свако вече уз помоћ миша и тастатуре прегледа сутрашња издања новина. Чита домаћу, страну штампу. Сурфује по сајтовима.
Уз помоћ посебног програма за претварање текста у синтетички глас, овај Нишлија један је из малобројне групе слепих и слабовидих грађана Србије који свакодневно користи рачунар.
Како се чуло на недавној трибини "Слепи у свету компјутера", тек око 300 грађана с хендикепом чула вида може да се похвали компјутерском писменошћу.

– Коришћењем рачунара слепо или слабовидо лице добија све што добијају и људи без хендикепа. Чак и више. Информишемо се, сазнајемо нове ствари, комуницирамо. Да је ова област развијенија у Србији, као у свету, могли бисмо да завршавамо различите послове, од администрације до трговине, али за сада смо далеко од тога – каже Ненад Раденковић, председник градске организације слепих града на Нишави.

Оно" нешто више" што компјутер омогућава слепој особи резимира једном речју – самосталност:

За тастатуром сам потпуно слободан и не зависим ни од кога. Да бих прочитао, на пример, "Политику", не морам никог да ангажујем да уместо мене оде до киоска, или да седи и чита ми. Довољно је да се улогујем на сајт.

Могућност да, попут њега, друга слепа лица свакодневно почну да употребљавају вештину која се у 21. веку у развијеном свету подразумева као употреба оловке, ускоро ће добити још најмање 30 слепих и слабовидих.

У току је припрема програма обуке рада на рачунару, прва у организацији Националне службе запошљавања. За сада се већ пријавило осамдесетак слепих особа из свих крајева Србије. Обука, која ће, како очекује Вања Златковић, шеф Одсека за посредовање у запошљавању особа са инвалидитетом Националне службе запошљавања, почети средином априла, зато ће се одвијати, осим у Београду, и у Новом Саду, Крагујевцу, Сомбору, Краљеву.

Курс ће трајати од два до три месеца и планиран је индивидуални рад, полазник-предавач.

Никола Ђорђевић, студент друге године Факултета за пословну информатику, завршио је основну школу "Вељко Рамадановић" у Земуну, затим средњу медицинску у којој се стекао звање физиотерапеута, али је љубав према компјутерима превагнула. Како каже, од 1995. године њему је компјутер и помагало, и средство рада, играчка, медиј...

– Рачунаром пишем, играм шах, програмирам... Када дипломирам бићу први школовани слепи програмер у Србији – каже Никола.

Ангажован је у фирми из Новог Сада која се бави развојем софтвера, учествовао је у више пројеката чији је циљ био да се слепи оспособе за коришћење нових технологија, а на пројекту Националне службе запошљавања биће стручни консултант. На питање колико су компјутери доступни слепима у Србији одговара – да нису доступни.

– Само за набавку читача екрана потребно је око 1.000 долара, плус око 350 евра колико кошта софтвер за српски језик. Похвално је што је држава преко министарства претходних година доделила 110 софтвера, али то је недовољно и реализација је трајала скоро годину и по дана.

Међутим, Ненад Ђорђевић признаје да су понекад слепа лица недовољно заинтересована. Крену на обуку, али убрзо одустану под изговором да немају код куће рачунар, да је то сувише компликовано...

Лука Јоксимовић, један од првих предавача слепима за рад на рачунару, аутор приручника, објашњава да је, да би се слепи оспособили за рад на рачунару, неопходно имати добре инструкторе, приручнике писане на Брајевом писму, легалне софтвере и искуство у обучавању.

У Србији живи око 12.000 грађана који не виде, процене су националног Савеза слепих који је и организовао трибину. Око 9.000 су потпуно слепа лица. Сматра се да још око 900 људи који су рођени или касније стекли овај инвалидитет нигде није евидентирано. Са високим степеном оштећења, у категорији тешко слабовидих је око 3.000 лица, мада у Савезу слепих кажу да их ван њихове евиденције сигурно има три пута више.