Вучић неће да тргује са Мишковићем

Добро је да је клупко почело да се одмотава и важно је да се зна ко је власник чега у Србији – овако је први потпредседник владе Александар Вучић прокоментарисао одлуку бизнисмена Мирослава Мишковића да се као већински власник повуче из дневних новина „Прес”.

Међутим, такав Мишковићев потез не треба тумачити као спремност државе да тргује са њим: „Морам јасно да поручим да Србија није никаква пијаца на којој би неко нешто нудио или са неким трговао. Нема места за трговину ни са Мишковићем ни са било ким другим”, био је изричит Вучић одговарајући на питање новинара да ли излазак Мишковића из „Преса” може да се тумачи као врста мировног предлога српског бизнисмена.

Уз опаску да се није чуо са Мишковићем и да с њим не контактира, Вучић је казао да се показује да је тачно оно што је он претходних недеља говорио о ситуацији у медијима: „Сад је многима јасно зашто су се појављивали одређени текстови по новинама ко су били наручиоци и шта су одређени људи тиме желели да постигну. Показало се да је све што смо говорили била истина и о ’Политици’, ’Новостима’, ’Дневнику’ и ’Пресу’.”

Шта заиста стоји иза потеза најбогатијег човека у Србији? Да ли би мотив председника компаније „Делта холдинг” требало тражити у успостављању примирја са актуелном власти, заштити своје корпорације или напуштању посла који не доноси профит? У стручној јавности сматрају да комбинација свега овога лежи у позадини Мишковићевог чина.

Његова одлука, како за „Политику” оцењује Раде Вељановски, професор Факултета политичких наука, није чин алтруизма ни истинске жеље да се успостави јавност над власништвом у медијима: „Тешко је са сигурношћу рећи и да је реч о политичком притиску, али се свакако стиче утисак да је актуелна власт решила да открије ко се крије иза власништва у медијима. Имајући то у виду, врло је могуће да је овим потезом Мишковић хтео да заштити своју компанију.”

Његов колега Мирољуб Радојковић процењује да Мишковић заправо иде у сусрет догађајима који ће уследити када је реч о испитивању услова под којима је продат ВАЦ-ов удео у „Политици”, али и законској регулативи која је у припреми.

„Свакако да није реч о бризи. Треба рећи да је он одустао од једне политичке игре, а не од бизнис-игре. Медији одавно не доносе профит.”

Наш саговорник подсећа и на то да је рукавицу први бацио бизнисмен Милан Беко када је признао да је дневни лист „Новости” већински његов. Неизвесно је, како каже, да ли ће и остали власници пожелети да изађу из тајности.

У странкама јуче, углавном, нису били расположени за причу на ову тему. Једино је посланик Демократске странке Србије Синиша Ковачевић, искористивши могућност постављања питања, на почетку седнице Скупштине Србије тражио од владе да каже ко је власник медија: „Сазнали смо да се Мирослав Мишковић повукао из ’Преса’. Проблем настаје ако се подсетимо да је само пре неколико недеља исти господин тврдио да нема никаквог учешћа у тим новинама. Једнако тако о уделу у тим новинама мудро ћути и градоначелник Драган Ђилас”.

„Ако концентришете ту позицију моћи у руке једног човека, а то је политичка моћ, која ће се сутра очитовати у чињеници да ћете бити, не дај боже, председник странке, који има огромни капитал и контролише медије, онда питам које су то кочнице да се једна таква ужасна моћ злоупотреби”, запитао је Ковачевић.

Уз опаску да не зна појединости око повлачења Мирослава Мишковића из „Преса”, Александар Југовић, потпредседник Српског покрета обнове и члан скупштинског Одбора за културу и информисање, каже за „Политику” да се поставља питање због чега то није раније урадио него сада, „када је притиснут овом иницијативом борбе против корупције и људи који имају крупан капитал, а за које постоји сумња да су га стекли на недовољно јасан и отворен начин”.

Председница Одбора за културу и информисање и посланик Демократске странке Весна Марјановић каже за наш лист да није знала да Мишковић има удео у власништву новина.

„Управо та чињеница да многи не знају ко су власници медија указује на потребу да се регулише питање јавности власништва у медијима”, истиче она и додаје да грађани имају право да знају ко су власници медија, а на основу тога ће моћи и да доносе закључке о ономе шта се у медијима објављује.