Живети у затвореном друштву

Пре готово четврт века социолози су указали на појаву тренда све израженијег затварања друштвених класа за припаднике других, пре свега нижих класа. Резултати данашњих истраживања овог феномена, а једно такво је недавно обавио Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, указују да је уочени тренд у значајној мери напредовао. Тако, за разлику од већине савремених друштава, у Србији данас постоји висок ниво социјалне затворености. То значи да је знатно умањена шанса да појединци напредују на основу способности, заслуга и залагања, односно да на лествици друштвених положаја надмаше место које су заузимали њихови родитељи.

Подсећања ради, најзатворенији тип друштва су кастинска друштва у којима припадност касти искључиво зависи од порекла. У европским традиционалним друштвима преовладавао је сталешки систем који је, такође, фиксирао нечије место у друштву социјалним пореклом, али је допуштао одређени степен пропусности за припаднике нижих слојева.

Наизглед, затворена друштва су стабилнија. У њима је сваки појединац знао своју улогу која је проистицала из наслеђеног положаја и за њу је припреман од малих ногу. Односи између група били су јасно одређени, а строгим санкцијама је онемогућено макар и најмање нарушавање успостављеног поретка ствари. Улога цркве је у том погледу била посебно важна јер је људе уверавала у космичку снагу датог поретка, доприносећи тако општој сагласности о нужности и непроменљивости постојећег стања.

Но, крхкост тако успостављене стабилности показује се у сусрету и сукобу тих друштава с друштвима која имају отворенију друштвену структуру. Успех Отоманске империје, на пример, дугује се умногоме њеној спремности да припадницима нижих друштвених слојева омогући да, под одређеним условима, промене свој положај набоље. Војну моћ и територијално ширење та империја могла је захвалити јаничарима, одредима који су формирани и у којима се напредовало на основу способности, без обзира на расно, етничко и социјално порекло.

У модерно доба значај отворености друштвене структуре постао је још већи. Лично постигнуће и спремност да се оно награди отварањем простора за напредовање на друштвеној лествици постало је темељ на којемсе градила моћ западних друштава, односно њихова економска и војна супериорност над осталим деловима света. Не треба сумњати да је и у тим друштвима било и још увек има отворених и прикривених отпора друштвеној покретљивости. Они се изражавају кроз подстицање расизма, национализма и других облика културног и социјалног затварања. Но, у најразвијенијим од тих друштва постоји јасна и укорењена свест да је отвореност друштва најважнији услов његовог напретка. Америка, а у нешто мањој мери и остале западне земље, свој успех дугују спремности да омогуће способним припадницима нижих слојева, других раса и народа да напредују у друштвеној хијерархији. У мери у којој та спремност опада, опада и моћ западних друштава.

У периферним друштвима, попут Србије, ситуација је другачија. Основни задатак који елите тих друштава постављају је очување сопственог привилегованог друштвеног положаја. У том циљу развијени су многобројни механизми којима виши друштвени слојеви покушавају да обезбеде висок ниво саморепродукције. Социјална проточност се систематски онемогућава постављањем различитих социјалних и културних баријера пред припаднике нижих слојева. Почев од система стипендирања и школског система који привилегују децу са вишим степеном културног капитала који је по правилу везан за припаднике виших друштвених слојева; преко разних облика непотизма (као вероватно најгорег облика корупције); затим различитих облика интересног умрежавања на основи социјално-културне блискости; па до културне ретрадиционализације која се посебно огледа у религијским праксама (славе, обреди крштења, венчања...) неретко испражњеним од других религијских садржаја.

Последице овог дуготрајног процеса социјалног затварања, поменимо само неке: друштвена поларизација, индивидуална фрустрација и социјална апатија, повећање просторне покретљивости ка економски развијеним центрима у земљи и иностранству („одлив мозгова”) и укупно економско пропадање које само заоштрава ситуацију смањујући број лукративних друштвених положаја.

Изгледи да се уочени тренд преокрене релативно су мали. Друштва могу таворити у оваквом стању веома дуго стварајући све већи друштвени талог који додатно отежава промену. Периферна друштва развијају, пре свега, привреду засновану на експлоатацији сировина (пољопривреда, шумарство и рударство) и јефтиној индустријској радној снази што умањује потребу за високостручним позицијама. Елите од којих се очекује да буду покретачи промена заузете су првенствено одржавањем сопственог положаја, а социјалне револуције које с времена на време прочисте канале покретљивости ретки су и тешко предвидиви друштвени догађаји.

Владимир Вулетић

ванредни професор на Филозофском факултету Београдског универзитета