Преводилачки врхови

За прошлогодишње редовно Коло Српске књижевне задруге, Бранимир Живојиновић, један од врхунских српских преводилаца, сачинио је избор својих најбољих препева светских песника. И премда је реч о својеврсној личној антологији, у којој се находе његови најбољи препеви и његови најомиљенији песници, она је ипак и антологија светске поезије, без обзира што у њој нема свих великих светских песника, па ни представника појединих националних књижевности. Нема грчких и латинских песника, као ни источњачких (турских, арапских, персијских).

За ово издање, Живојиновић је из свог обимног преводилачког опуса издвојио 101 песника и више од 340 њихових песама, одломака или већих целина. Унео је песнике који се међусобно разликују, по много чему (тематско-мотивски, обликовно, по песничком поступку), како би избор био што разноврснији и свеобухватнији. Преовлађују песме у строгом везаном стиху, знатан је број сонета, али није мали ни број песама написаних у слободном стиху.

У антологији "Са врхова светске поезије", на чијем почетку је кинески песник прве половине XVIII века – Ли Бо (Ли Тај – Пе), а на завршетку Октавио Паз, мексички песник (1914 – 1998), преовлађују краће песме, али преводилац није могао да избегне ни дуже песме, спевове и драме у стиховима (Гетеов Фауст, Шекспирове трагедије, Хајнеов Лирски интермецо, Рилкеове Девинске елегије или Сонети посвећени Орфеју), тако да су ова дела заступљена најкарактеристичнијим одломцима који могу да "функционишу", у оквиру овакве антологије, као засебне песничке целине.

Почев од Антологије новије немачке лирике (1956, са Иваном Ивањијем), Живојиновићеви преводи находе се у још шест антологија и у већини њих он сам је извршио избор и превео све песме. У ово Задругино издање унете су песме из засебних књига које је Живојиновић изабрао и превео, или из периодике где су објављене, о чему наводи податке у напомени на крају антологије.

Бранимир Живојиновић, који је и сам песник, за српске читаоце превео је многа дела немачке прозне књижевности (Х. Броха, Ј. В. Гетеа, браће Грим, Новалиса, Ф. Кафке, Т. Мана, Х. Хесеа), затим Р. Ингардена, К. Мајнхајма, Ф. Ничеа и других, али свакако најзначајнији и најблиставији део његовог преводилачког опуса, који му је обезбедио посебно и почасно место у српској преводилачкој уметности, су преводи поезије, превасходно са немачког, француског, енглеског и руског језика, али и са италијанског, пољског или словеначког.

Објавио је засебне књиге превода поезије Шарла Бодлера, Гетеа (оба дела Фауста), Лујзе Лабе, М. Љермонтова, Г. Тракла, Хелдерлина, Новалиса, Рилкеа, Хајнеа, Хесеа, Елзе Ласкер-Шилер. Живојиновић није превео само врхунске европске песнике, већ се у антологијама и периодици могу наћи његови преводи песника старе Кине, Јапана, Египта, Индије, Кореје, рађени према верзијама на немачком, енглеском, француском или руском језику. Живојиновић је у својим преводима и препевима показао истанчан слух за древне песнике, затим песнике средњег века – Ронсара, Шекспира и Петрарку – али и за Паула Целана, Тракла, Пастернака, Ахматову, Гумиљова, Мандељштама и друге. Неки од тих превода, они најуспелији, находе се и у овој антологији.

Живојиновић преводиоца пореди са жонглером који баца у ваздух и истовремено хвата ,,хиљаде веза, асоцијација и могућности" које му се указују при преношењу текста песничког с једног на други језик.

Живојиновићеви препеви Рилкеових Девинских елегија и Сонета посвећених Орфеју, Гетеове поезије и Фауста, и Бодлеровог Цвећа зла одликују се оним врхунским идеалом сваког преводиоца: да песме у новом језичком медијуму, на који су преведене, звуче као да су на њему написане. Највећи део песама у овом репрезентативном избору, који је за Задругу сам Живојиновић сачинио, има таква својства. Високој вредности ових препева допринело је и то што је њихов преводилац и сам врстан песник.

Овим избором препева СКЗ на најбољи начин је обележила педесетогодишњицу Живојиновићевог преводилачког рада, полазећи управо од оне прве Антологије новије немачке лирике, објављене већ далеке 1956. године, која је значила велики догађај за српску преводилачку уметност и српску културу уопште. И не само у мојој личној библиотеци, та Антологија и сви Живојиновићеви препеви имају почасно место.

Слободан РАКИТИЋ

-----------------------------------------------------------

Љубавна песма

Како да душу спутам, да се твоје
не такне? Како, мимо тебе, њом
да грлим друге ствари и даљине?
Ах, радо бих је склонио на које
заборављено место усред тмине,
у неки изгубљени кут, у ком
неће је твоје њихати дубине.
Ал′ ипак, све што додирне нас двоје
ко гудало нас неко спаја, које
из двеју струна један мами глас.
На ком смо инструменту? Ко нас сатка?
И који ово свирач држи нас?
О, песмо слатка.