Мајлерова игра са Ђаволом

Божји ратови са Сотоном очигледно не дају мира Норману Мајлеру, контроверзном али светски славном америчком писцу.
Јер, у размаку од тачно десет година ћутања и необјављивања, написао је две књиге чији се јунаци налазе на потпуно два различита пола онога што, у оба случаја, одређује човекову природу.
Један јунак је Исус Христос, а други је – Хитлер.
Први је настао 1997. године, и лик је Мајлеровог романа "Јеванђеље по Сину Божјем" (на српском је објављен 1998. у издању БИГЗ-а и преводу Наде Ћушић); други је роман "Замак у шуми" (The Castle in the Forest, 467 страна), штампан крајем јануара, у издању Рендом хауса, Њујорк.

Завршавајући "Јеванђеље по Сину Божјем", Мајлер је 1997. написао да се Божји ратови са Ђаволом погоршавају: "Изгубљене су велике битке. У последњем веку овог другог миленијума било је холокауста, пожара и куга горих од свих ранијих." Очигледна жеља да уђе у само средиште тог ужаса двадесетог столећа, нагнала га је да књигу која ће уследити посвети Адолфу Хитлеру: кренуо је фројдовским путем, од Адијевог, како "тепа" Адолфу, раног детињства до његове ране адолесценције. И, истог часа поделио поделио критику и читаоце, и наљутио Јевреје у Немачкој.

Инцестуозни отац

"Замак у шуми" говори, у ствари, о Хитлеровој породици и оцртава обрисе породичних корена из којих се касније у Адолфовом лику отелотворило зло какво цивилизација не памти. У ништа мањем обиму то зло почива у лику Адолфовог оца, Алојза, пасионираног пчелара коме Норман Мајлер приписује сексуалну девијантност и кроз лик наратора, бившег нацистичког обавештајца који се изјашњава као Ђаволов изасланик – значи сам Ђаво, инсинуира инцестуозност. Алојз Хитлер је, ако је веровати Мајлеру, Адолфа добио из брака са својом кћерком, што већ указује на каснији, не само претпостављени већ стопроцентно сигурно болесни ум сина.

Критичари готово свих америчких новина, од "Њујорк Тајмса", дабоме, до "Паблишерс Виклија" оцењују "Замак у шуми" у великом распону: као роман у којем Мајлер доказује своју изузетност, али и роман у којем писац угађа сопственим склоностима. Наратор, сам Ђаво, сугерише да је Адолф Хитлер у годинама у којима се формира личност, практично преузео матрицу понашања свога оца који је имао челичну, сурову и тврдоглаву вољу. Неко мора да буде уништен да би други преживели, а престрашени пас ће још више волети свога господара, само су неки од наука којима се млади Ади учио током раног детињства, и које ће, на ужасан начин пренети у аријевски експеримент.

Ипак, главна тема овог романа јесте стална Мајлерова преокупација: зло као неуништиви део човековог бића, и узроци који у човеку стварају отуђеност, а потом социо- и психопату. Није ни чудо што је онда наратор сам ђаво, приметиће један од критичара, закључујући да писац није толико ушао у Хитлерову личност колико је она запосела њега.

Из те перспективе, Мајлер говори о баналности зла, што је после књига, првенствено Хане Арент, које то одгонетају и беспрекорно дефинишу, у 21. веку врло тешко успешно поентирати. Не само у есејистици већ посебно у белетристици која долази после оваквих дела, неопходно је читаоцу пружити нешто више од пуког закључка да је човека који чини зло сам ђаво натерао на то.

Протест јеврејске заједнице

Такви закључци из пера великана америчке књижевности, у 21. веку извучени из психолошких спекулација и беспоговорно везаних за Фројда као да психоанализа није кренула ни корак даље, нису довољни да пруже потпуно уживање читаоцу. Зато је, вероватно, Рут Френклин у "Новој Републици" била испровоцирана да упита: "Како ли је само интелигентни и оригинални писац као што је Норман Мајлер, пошто је проучио читаву библиотеку књига, успео да  из тога створи површну, уврнуту и коначно потпуно глупаву визију Хитлера у овом роману?".

Од овога само је корак потребан па да се за Мајлерову  романсијерску биографију млађаног Адолфа заинтересују "други" у историјској, стварној причи Адолфа Хитлера. Тако се одмах по изласку "Замка у шуми" огласио, у Немачкој утицајни, Централни јеврејски савет који је препоручио писцу да коначно остави на миру историју диктатора.

"Уметницима се не може забранити да се баве Хитлером, али уметност никада неће моћи да схвати тај феномен – пре ће послужити као забава и унети немир", изјавио је потпредседник ове организације Саломон Корн, додајући да сваки ко крене у ову тему мора претходно пажљиво да размисли о својим правим намерама, пренео је "Гардијан".

Мајлер мисли сасвим другачије: одбивши инсинуацију да писањем о позадини Хитлеровог живота покушава да објасни Трећи Рајх и истребљење Јевреја, он тврди да је, будући да то историјске и документарне књиге нису успеле, сада на литератури да се историји приближи на једном, потпуно другом и другачијем нивоу. "Хитлер превазилази људско схватање зла. За мене је једини одговор на њега постојање ђавола… Хитлер је највеће ђаволово дело против Исуса Христа."

То Мајлерово објашњење није, међутим, успело да увери ни немачке критичаре који су се у "Шпиглу" и "Зидојчецајтунгу" придружили негативним оценама. У Немачкој је, мора се рећи, у овом часу Хитлер посебно болна тема коју уметници врло пажљиво "отварају": почело се са првим, икада урађеним немачким филмом, комедијом "Мој фирер" која је ушла у биоскопе и у којој је Хитлер представљен (критичари кажу озбиљније него код Мајлера) као неуротичар.

Упркос свему, Мајлер је у свом стилу досолио критичарима. Изјавио је да жели да напише други део Хитлерове биографије, у којем би се позабавио Адолфовим зрелим годинама.