Свет је глобализован за богате

(Специјално за "Политику" од дописника Танјуга)ИНТЕРВЈУ
Тридесетчетворогодишњи романсијер и драматург Лоран Годе је једна од највећих звезда издавачке куће "Акт суд" и први  писац који јој је 2004. године донео најпрестижније француско признање за књижевност, Гонкурову награду. Да спада међу најчитаније младе писце у Француској видело се и на протеклом Салону књига у Паризу (23–27. марта), где је ред његових читалаца, углавном млађих, који су чекали да им напише посвету, био знатно дужи од оног који се формирао испред његових старијих колега на истом штанду.


Пре него што се прославио романом "Сунце породице Скорта", који је преведен на 35 језика, Годе је написао неколико позоришних комада и два романа: "Крис" (2001) и "Смрт цара Цонгора", за који је 2002. добио Гонкурову награду за младе. Код нас га објављује београдска "Паидеја".

Повод за разговор за "Политику" био је његов наступ на Салону књига, где је представљао свој нови, четврти роман, "Елдорадо", који спаја места у којима је смештена радња његових претходних романа – Африку, Блиски исток и Италију.

Окренутост свету

Које тенденције постоје на француској књижевној сцени?

– Тренутно коегзистирају две литерарне струје. Првој припадају наследници Новог романа (назив за тенденцију у француском роману 60-их година, чији је главни представник Алан Роб-Грије), друга или трећа генерација писаца која је окренута минимализму и аутофикцији, роман који је препознатљив.

У другу струју спадају књижевници који су се појавили последњих година који покушавају да кажу нешто о свету у свој својој разноликости, баве се актуелним темама, ратовима, ситуацијом у Африци. У њу спадају франкофонски аутори који не долазе нужно из саме Француске.

Ви сте ближи овој другој струји.

– Да, ја спадам у ову другу категорију. Не пишем о стварима које се дешавају у Француској, то ме мање интересује, већ говорим о свету уопште. Радње мојих романа одвијају се у Италији, на Блиском истоку, у Африци. То су места која ме инспиришу.

Како гледате на место франсуцке савремене књижевности ван њених граница?

– Ова друга породица писаца је управо због тога важна јер омогућава да се за њу заинтересује шира читалачка публика коју не интересује шста се дешава унутар Француске. Од тренутка кад се литература отвори ка свету потенцијални читалац може да буде у Африци или Новој Каледонији. Литература која је минималистичка по темама и наративном поступку може бити врло добра, али затвара врата читаоцима које не занима тај социјални, културни или политички контекст. Ми смо се окренули свету зато што верујемо да ће тако књижевност доћи до већег броја читалаца, да ће моћи лакше да се "извози".

Да ли је то један од деривата мондијализације?

– Да, на известан начин, али треба водити рачуна са употребом термина мондијализација зато што се под тим подразумева све и свашта. Мондијализација постоји, али као социјално питање – свет је глобализован за богате, за сиромашне је и даље тешко да пређу границу своје земље, да оду у суседну земљу. Глобализација богатих земаља подразумева да се свуда осећате као код куће ако имате новца; у Њујорку или Берлину, јер постоје исте радње и исти филмови на биоскопском репертоару.

Који књижевни жанр доминира у Француској?

– Роман и даље доминира, али су присутне и све друге форме литерарног изражавања. Има свега.

Шта је за вас значила Гонкурова награда?

– Леп поклон. Добио сам га као млад писац за мој трећи роман и захваљујући њој сам се прочуо. Много тога се променило у мом животу од тада. Награда ми је донела безбедност не само финансијску, мада је и то важно, већ и у смислу што данас могу да издвојим три године за писање књиге и да нисам у грозници да морам стално да пишем.

Политика је присутна у вашем последњем роману, Елдорадо, који говори о афричким имигрантима који ризикују животе да би се докопали европске обале.

– Мислим да је важно да писци налазе инспирацију у свету политике, у историји. Волим нарацију и ове теме ме привлаче. Оно што је за мене био изазов пишући ову књигу је да суочим мој романескни поступак са савременим светом. Говорити о актуелној теми, покушати да се каже нешто о данашњем свету, макар и кроз мали прозор, то сам до сада покушао у позоришним текстовима, али не и у роману. Писање је за мене способност пројекције у различите стварности, историјске или географске.

Шта мислите о довођењу у везу имиграције и појма националног идентитета у актуелној председничкој кампањи у Француској?

– Управо је овај роман настао као нека врста реакције на овај проблем. Свака председничка кампања у Француској ставља тему имиграције у центар, око које се сукобљавају десница и левица. Оно што ме највише нервира у тим расправама је што се о имиграцији говори не са намером да се реши проблем или постави питање како да се дође до решења, већ да би се добили поени пред својим гласачким телом - једни су сувише строги, други благи, а циљ је да се створи утисак да се на томе нешто ради, а не да се суочи са стањем ствари.

Национални идентитет је, међутим, нова тема у политичкој кампањи?

– Нова и застрашујућа. Веома се противим идеји (председничког кандидата деснице) Николе Саркозија о оснивању новог министарства за имиграцију и национални идентитет. Мислим да нема ништа лепше од тога када неко дође из неке друге земље и затражи од вас гостопримство, било из политичких, било из економских разлога. Не треба заборавити да има нечег племенитог у тој молби. У одлуци да се напусти сопствена земља има  храбрости, одлучности и одређене лепоте. То се не ради из задовољства или побуде да се преотму радна места од Француза, као што се то овде некад тврди. Не кажем да проблем може да буде решен потпуним отварањем граница, није тако једноставно, али волео бих да када причамо о имиграцији више чујемо речи као што су храброст, воља и лепота јер налазим да су оправдане.

Индијска књижевност

Ова тема открива извесно затварање Француске према свету?

– У Француској постоји посебна традиција да национални идентитет одлучује "право земље а не право крви". Треба задржати овај принцип. Важније је да ли показујете жељу да се интегришете у друштво од тога да ли добро говорите језик. Потребно је време, можда не прва, али друга генерација ће успети да се интегрише. Број француских породица које су друга или трећа генерација имиграната је огроман.

Да ли мислите да се од писаца пречесто тражи мишљење о октуелним политичким приликама?

– Да, то је француска традиција. Често се замењује улога романсијера и интелектуалца. Ценим интелектуалце, али нисам у стању да пишем у новинама о овом или оном друштвеном проблему, немам мишљење о свему. Мој начин да се бавим неким друштвеним темама је да пишем романе, али роман не служи да се пошаље порука како треба гласати. Да то желим писао бих за новине и учествовао у дебати. Писац не мора нужно да се изјашњава о актуелним темама.

Шта мислите о овогодишњем Салону књига у Паризу?

– То је велики скуп професионалаца, сви велики француски издавачи су били присутни. Овај Салон је пре свега франкофонски, али и прилика да се открију друге књижевности на националним штандовима. Сваке године се слави књижевност неке земље, ове године је то била индијска.

Које савремене француске писце издвајате?

– Изузетно ценим Емануела Дарлија, драматурга и романсијера, као и Жана Ешноза, иако припада наследницима Новог романа. Волим и Арноа Бертину, Филипа Бесона, Леонору Миано, књижевницу из Камеруна и Ненси Хјустон, (Канађанка која живи у Паризу, која је прошле године добила награду Приx фемина за књигу "Напрслине").

А генерација писаца коју предводи Мишел Уелбек?

– По мом мишљењу њихово време је прошло.