У Ургентном центру као у ратној болници

На радном столу новог директора Ургентног центра у Београду, др Златибора Лончара, хирурга по специјалности, и јуче ујутру стајали су извештаји о преоптерећености свих одељења. Није било ниједне једине празне постеље, а имали су 40 такозваних прекобројних пацијената.

– Врата болничких соба не могу да се затворе, јер ноге пацијената вире на ходнику. Пацијенти леже на колицима на које их ставимо на хитном пријему. У тренутку смо приморани да направимо избор и да на место најмање угроженог пацијента ставимо оног ко је више угрожен. Монитор стоји на сестринском пулту, инфузије испод кревета. У коронарној јединици реанимацију често радимо тако што пацијента спустимо на под. У 21. веку реанимацију радимо на плочицама. То ствара незадовољство и лекара и пацијената – каже др Лончар у разговору за „Политику”.

Колико су одељења попуњена?

На 22 кревета у коронарној јединици, свакога дана је од осам до 10 прекобројних. На 14 пацијента у шоку, увек су три „вишка”. Слика је као у ратној болници.

Може ли се у таквим условима пружити врхунско лечење?

Наравно да не може. Како ћу да пружим човеку врхунску здравствену заштиту када не могу да га сместим ни на кревет.

Шта вас је мотивисало да ипак прихватите дужност директора установа када су услови тако лоши?

Мислим да могу да поправим укупан резултат: да овде буду бољи услови за рад, а да Ургентни центар добије место које заслужује и буде репрезентативна установа. Предложио сам решења која би, уз добру вољу, у само 10 минута договора могла уклонити проблем претрпаности Ургентног центра, а да при томе није потребан никакав додатан новац.

Каква сте решења предложили?

У градској скупштини већ постоји оперативни центар, у којем су повезани сви клиничко-болнички, Ургентни центар и Хитна помоћ. То је специјални систем веза који не зависи од струје или мобилне телефоније, а постоји и видео-надзор прилаза свим центрима. Из тог центра неко може да координира цели систем здравственог збрињавања. Предложио сам да свакога дана до 14 часова сваки болнички центар достави податке о тренутно расположивим капацитетима за то поподне и ноћ. Мора се договорити да они 20 одсто својих капацитета оставе за хитне службе.

Шта би се тиме поправило у збрињавању хитних случајева?

Пацијенти се више не би „шетали”, портири не би враћали возила Хитне помоћи са рампи болничких центара. Већ две недеље молим одговорне у Београду, који су задужени за клиничко-болничке центре, да направимо другачију организацију посла. Други болнички центри не могу више лагодно да обављају своја дежурства, да раде операције које се могу одложити или да бирају пацијенте, а да не примају животно угрожене.

Да ли Ургентни центар има довољно запослених?

Недостаје око 80 медицинских сестара и то по систематизацији направљеној према постојећем броју постеља, а не према прекобројним. Поднет је захтев Министарству здравља за пријем 50 лекара и значајно већег броја сестара. Додатну муку нам ствара то штио имамо само пет одсто медицинских сестара и техничара који су из Београда. Код нас раде људи, који до посла путују сат и дуже времена – из Ваљева, Лознице, Шапца, Пазове… Они немају избора и раде овде за 30.000 динара у тешким условима, а исте или сличне плате добијају сестре у домовима здравља или у другим клиникама чија се капија у два сата по подне закључа.

Колико пацијената у ову установу стиже из унутрашњости?

У октобру и новембру стизало је чак 30 до 40 одсто пацијената више. Највећи проблем је петком поподне: стиже сваки иоле проблематичнији случај. Кад решим горући проблем боље организације на подручју Београда, моћи ћемо да анализирамо зашто тако велики број пацијената из унутрашњости тражи помоћ у Ургентном центру и шта се ту може изменити.

Које новине су још у плану?

Нелогично је да у Ургентном центру не може да се узме крв од добровољних давалаца. Овде збрињавамо много младих људи, који падну с мотора, повреде се у саобраћајним несрећама и убрзо се овде окупи цело одељење, дођу другови с факултета, родбина… Они желе да помогну, бар да дају крв, а онда их шаљемо у друге центре. Планирам да одвојим једну просторију само за то, а од Завода за трансфузију тражићу да обезбеде лекара и техничара, који ће овде радити до 19 часова. Од свих начелника служби тражио сам да одреде приоритете: на пример, шок соби годинама фали апарат за детекцију сепсе, а имају га клинике које раде до 14 сати. На одељењу неурологије покварио се ЕЕГ апарат, за снимање мождане функције и утврђивање мождане смрти, а ми смо донорски центар.