О пропуштеним приликама

Ових дана често чујем како смо ми друштво које јепропустило све своје шансе. Да смо 1991. успели да срушимо Милошевића не би било страшног рата чије последице још увек осећамо. Да смо то учинили 1996, када нам се после покрадених избора и месеци отпора испред палате „Албанија” за то указала прилика, не би дошло до бомбардовања наше земље. Да смо после 5. октобра, када нам је то најзад успело, спровели лустрацију не би нам се данас вратиле деведесете... И све тако.

Међутим, у тренутку када су нам се указивали, ти важни, судбоносни тренуци који су нудили могућности за промену наше зле судбине нису били сасвим препознатљиви. По правилу,они су били испровоцирани великим емотивним набојем, покретима маса и лишени промишљања и хладног расуђивања. Вође побуна више су се бавиле стратегијом преврата (и, наравно, собом) а мање будућношћу која куца на врата и чека да или буде пуштена унутра или отерана са кућног прага. Тек много касније постајало је очигледно шта смо све могли а шта нисмо учинили. Где нам је била памет, како нам одмах није било јасно, како смо само били глупи...

Али, зар се и у нашим животима нису догађале сличне ствари? Колико пута смо се нашли на раскрсници и изабрали погрешан пут? Колико пута смо, збуњени пред одлуком коју је требало у магновењу донети, одабрали баш ону лошу? Колико пута смо неповратно испустили идеалну прилику да наставак живота проведемо срећно и задовољно? Постоје промашаји које никада не можемо заборавити и којиће нас заувек прогањати.

Да ли је то зато што смо сачињени од лошег материјала? Или нас прати зла коб? Посебно смо малерозни? Мислим да ствар није у томе. По неком посебном механизму, пропуштене прилике се јако добро памте, остају урезане у наше искуство као оријентири, нека врста обрнутог путоказа. Сигнализирају погрешан правац, странпутицу, беспуће. Лоше одлуке у нашим срцима остају да пиште као аларми и стално нас упозоравају куда не треба ићи. На неки начин, то памћење нас одржава на правом путу.

Изгледа да се, по истом принципу, искоришћене прилике лако заборављају. Да ли ико може са сигурношћу реконструисати трасу свог успеха? Или открити тајну своје среће? Како сам нашао особу коју волим? Шта ме је довело у њену близину? Није ни важно. Чему чепркање по нечему што се срећно завршило?

Својевремено се један мој филм свидео Душану Јовановићу, писцу из Љубљане, пријатељу. Признао сам му: нисам много заслужан за то, све ми се некако намештало, много ствари је дошло случајно. Он ми је рекао: није било случајно, ушао си у добру структуру а тада ствари почињу да функционишу саме од себе. Често сам размишљао о томе, нарочито онда када се дешавало супротно, када ми, упркос огромним напорима, ништа није успевало. Промашаји су зато били и остали моја најбоља школа.

Један једини пут ми се догодила ситуација о којој многи редитељи сањају. Било је то као када бисте човека који је данима гладовао увели у огромну посластичарницу препуну најразличитијих ђаконија. Добио сам, наиме, понуду да снимим БИЛО ШТА. Био сам запањен; тражио сам ипак неко одређење, на какву врсту филма је мислио човек који је понуду изнео. Он је слегнуо раменима и рекао: шта год хоћете, остављам вам потпуни избор теме, жанра, свега. Чак и то да ли ће будући филм бити играни или документарни.

Био сам очајан. Нисам знао одакле да почнем. Толика слобода избора изгледала ми је гора од најгорих ограничења. До тада сам се кретао вијугавом путањом коју су одређивале моје идеје и околности у којима сам радио, које су често билевише него сурове. Провлачио сам своје замисли кроз разне комисије, уметничка већа, жирије, уредничке канцеларије, надмудривао се са продуцентима, наговарао сараднике да прихвате моје виђење ствари, а оно што је после свега остајало били су моји филмови.

Овога пута тога није било. Куда кренути, за шта се ухватити? Да не дужим, филм је ипак снимљен. Никад теже. Није било ограничења да ми осветле пут, није било забрањених праваца и једносмерних улица. Бауљао сам месецима по мраку, снимио десет филмова да бих на крају једва измонтирао један једини. Продуцент га је погледао и наденуо му назив који му ја ни у сну не бих дао. Побунио сам се. Узалуд. Више се нисам питао, стигла је најзад толико прижељкивана неслобода уметничког изражавања.

Тако је то са уметничким делима али, могуће је, и са осталим, важнијим стварима у нашим животима. У одсудним тренуцима морате изабрати један пут и тврдоглаво гурати у том правцу. Док се драма одвија калкулације слабо помажу, принуђени сте да се ослањате на интуицију. Тек када је све готово, када више нисте у стању да ишта промените, сусрећете се с резултатом свог насумичног избора – прилика је искоришћена или пропуштена. 

Горан Марковић

редитељ