Ускрснуће археолошке фикције

На прелому векова, посебно ових миленијумских година, око прелаза у XXI век као пролога радикално мењајућoj ери Водолије, неизвесност будућности манифестује се, поред осталог, и кроз масовни есхатолошки мементо, који, у условима информационих технологија глобалног села, поприма параметре медијског потопа библијских размера. Наука, као религија новог доба, нуди илузију разумљивости, дигитално претачући некадашње време чуда, мистичних знакова и смака света у савремену терминологију епохалних открића, разноликих анализа и глобалног отопљења. Скидање седмог печата са "историјских" завера, скованих ваљда у правреме од неких далековидих уротника, доступно је свакодневно, "у ударном термину", комфорним притиском на дугме даљинског управљача.

У таквом духу времена може се тумачити и "откриће" наводне Христове гробнице, недавно представљено на америчком каналу Дискавери, у форми псеудодокументарне репортаже "Изгубљена гробница Исусова", у режији Симхе (хебрејски срећа) Јакобовићија, рођеног Израелца румунског порекла који живи у Торонту, и у извршној продукцији холивудског оскаровца Џејмса Камерона. Прича, притом, није чак ни нова за медије, пошто је 1996. године презентована у лондонском Сандеј Тајмсу, као и кратким документарцем на BBC-ју, али тада, изван контекста глобалне миленијумске несигурности, касније несумњиво оснажене знаковитим терористичким ударима и потенцијалним пандемијама (птичјим грипом), није имала већег одјека.

Брзи профит

Емисија о Исусовој гробници, као и њене копије Б-продукције које ће уследити, долази на плодан терен (читај тржиште) годинама третиран бестселерима о "скривеној истини", наравно у ексклузивном поседу константно растуће групе одабраних, везаној за инсценирано ускрснуће Христа, његову жену и потомке, у хибридном жанру религијског фикционог трилера. Истини за вољу, готово је извесно да су постојала и да постоје иницијацијска друштва која у ову тезу озбиљно верују.

Репортажа је продукцијски изванредно смишљена мешавина археолошке авантуре, форензичарске крими-серије, новозаветног квазиисторицизма и теолошке контоверзе, те је њен успех да усталаса духове професионално одрађено ремекдело, које је остварило очекивани брзи профит (милионски аудиторијум на Дискаверију, небројене посете интернет сајту, и пратећа књига Симхе Јакобовићија и Чарлса Пелегриноа The Jesus Family Tomb: The Discovery, the Investigation, and the Evidence That Could Change History, која се за само два дана нашла у врху листе светских бестселера). Упркос, нажалост одавно доминантном, медијском златном правилу да не треба чињеницама кварити добру причу, осврнимо се, ипак, на пар чињеница.

Гробница о којој је реч, тачније гробна комора у форми вештачке пећине усечене у локалној мекој кречњачкој стени, откривена је случајно, пробијањем њеног крова булдожером, крајем марта давне 1980. године, приликом грађевинских радова у источном Талпиоту, предграђу Јерусалима. Гробницу је први испитао израелски археолог Елиот Браун, колега и близак пријатељ аутора овог текста, а приоритетним ископавањима у циљу заштите је непосредно руководио покојни Јозеф Гат. Запречни камен, који је блокирао улаз у гробницу, очито је још у старини уклоњен, пошто није нађен.

Гробница је имала спољно двориште, предворје и гробну одају, неправилно правоугаоне основе 2,3 x 2,3 m, из које се пружало шест гробних ћелија са лучним сводом. У њима би покојници били примарно сахрањени, да би временом, након природног процеса декарнације, њихове кости биле сакупљене и секундарно сахрањене у осуаре (костурнице исклесане од кречњака, сличне кутијама, димензија око 60 x 25 x 30 cm). Процењено је да је гробница, која је имала и два аркосолијума (ниша наткриљена луком), приближно садржала остатке 35 покојника, од којих 17 секундарно сахрањених унутар десет пронађених осуара. На поду и у испуни гробнице нађени су фрагменти керамике из Иродовог периода, а дефинисана је као почивалиште три до четири генерације, у распону од краја I века пре наше ере, до око 70. године наше ере.

Осуари су пренети у Рокфелеров музеј у Јерусалиму, где се налази један од депоа Израелског одељења за старине. Прелиминарни извештај је у стручној периодици на хебрејском објавио Ј. Гат 1981, сами осуари објављени су у монографији Левија Јицхака Рахманија 1994, а налаз у целини објавио је Амос Клонер, и сам учесник у првобитном истраживању гробнице, 1996. године (A Tomb with Inscribed Ossuaries in East Talpiyot, Jerusalem. Atiqot 29: 15-22).

На шест од осуара била су урезана имена покојника, док су четири била без натписа. Урезана имена су: Марија (латинска форма имена, али написана на хебрејском), Матеј (на хебрејском, са сличним натписом и унутар осуара), Јоси (на хебрејском), Исус (?) син Јосифов (Јешуа бар Јехосеф, на арамејском), Маријамену господарица или, радије, Маријамену и Марта (на грчком), и Јуда син Исусов (Јехуда бар Јешуа, на арамејском). Читање неких од ових имена, укључујући и Исусово, као и код многих других епиграфских споменика, је предмет опречних мишљења. Додајмо, да постоји и један ранији налаз осуара са истим натписом Исус син Јосифов, као и гробница у Бетанији, коју верски туристи и данас посећују, са натписом Марија, Марта и Лазар.

Према ауторима Дискаверијеве 90 минута дуге емисије, којима тешко да се ишта може замерити пошто евидентно нису археолози, палеографи, теолози или етичари, већ професионалци из шоубизниса, у питању су девица Марија мајка Исуса Христа, рођак Матеј, Јоси брат Исусов (чињеница је да се Исусова браћа и сестре помињу у Јеванђељу по Марку 6, 3), сам Исус Христ, Марија Магдалина (хипотетички идентификована Маријамену) жена Исусова, и Јуда син Исуса и Марије Магдалине. Кључни арумент, који наводно упућује на Исусову породицу, је статистичка вероватноћа од 600:1 да се група од ових шест имена појаве заједно.

Археолошка естрада

Опоненти баратају калкулацијoм од 1:10000 да у питању није Исусова гробница. Обе статистике имају научну тежину колико и позната рачуница средњевековних мислилаца о томе колико анђела стаје на врх игле. На страну, да се у изворима, чак ни апокрифним, нигде не помиње рођак Матеј, нити да је Исус имао децу.

Уз то, придодата је ДНК анализа, рађена у Канади, остатака из наводних осуара Марије Магдалине и Исуса Христа (резултат је да нису у крвном сродству ergo били су муж и жена), која је, у контексту непостојања банке упоредних ДНК података, контаминације и мешања остатака више покојника у осуарима, тешко уверљива чак и генетичким лаицима. Није сасвим јасно када и са којих остатака су узорци узети, пошто је, услед верских обичаја, у Израелу пракса да се археолошки налази покојника сахране на гробљу. Извозну дозволу за изношење ове врсте биолошких узорака из Израела је, практично, немогуће добити.

Најзад, патина на осуарима из Талпиота је, према филмаџијама, идентична патини на осуару са арамејским натписом Јаков син Јосифов, брат Исусов, који је 2002. такође изазвао бројне полемике, чиме се сугерише могућност да и он изворно потиче из ове гробнице, и уједно оснажује статистика. Међутим, постоји фотографија поменутог осуара снимљена 1976, четири године пре открића гробнице у Талпиоту, а натпис је доказани фалсификат (тачније, на аутентични осуар дописан је лажни натпис ради боље прође на тржишту антиквитета). Јакобовићи је, гле случајности, 2003. био продуцент документарца о овом осуару.

Фридрих Ниче је Бога прогласио мртвим, а миленијумски синдром је омогућио "откриће" његове гробнице. Мада је археолошка естрада интензивно експлоатисан феномен (што није непознато ни у Србији), филмом о изгубљеној Исусовој гробници, несумњиво је глобално промовисан нови поджанр – археолошка фикција.