Фалстаф, слатка освета

Чим се мало разгрне завеса око чињеница везаних за настанак и сценски живот сер Џона Фалстафа, наилазимо на парадокс. "Веселе жене виндзорске", чији је он главни лик, многи сматрају комадом који је можда највише укорењен у Шекспирову Енглеску с краја 16. века. Једина Шекспирова комедија готово цела писана у прози, раблеовском и ренесансно раскалашном атмосфером крчми и хумора полусвета, била је подједнако драга краљици Елизабети (која је овај комад и наручила у част обележавања дана Светог Ђорђа и Реда подвезице, како се зове гостионица у овом комаду) и њеним поданицима који су похрлили на његову лондонску премијеру, 23. априла 1597.
Парадокс је што је осим у овој комедији временски смештеној у Енглеску свог доба, Шекспир Фалстафа искористио и као епизодни лик у два дела своје историјске драме о Хенрију IV, чија се радња дешава готово два века раније.

Тако излази да је у време радње "Веселих жена виндзорских", трапави дебељко Фалстаф могао имати барем 250 година, па и више. Или је то, можда, био Фалстафов дух, пародија оног страшног елсинорског, пошто је већ у Хенрију V (написаном, негде у то исто време, или коју годину касније), чија се радња дешава око 1400-и- неке, Шекспир дефинтивно "убио" свог миљеника, известивши о његовој "лепшој смрти" кроз уста бивше крчмарице Журке која вели да је умро "у почетку  осеке",  узневши се "у Артурово наручје" (то јест, уместо на небо, код Аврама, у митски свет Артура и витезова округлог стола).

Творцу легендарног "ковчега ћуди", или "огромног меха вина", како Шекспир, између осталог, тепа свом љубимцу (првобитно названом Џон Олдкасл, према историјској личности, витезу који је обешен и спаљен 1417. као јеретик, да би га после претњи увређених Олдкаслових потомака преименовао у Олдкасловог савременика, такође витеза и ратника Џона Фалстафа), тај анахронизам није нимало сметао, као ни гледалишту. Могуће је, да је као предузимљив позоришни менаџер, који је на почетку каријере изнајмљивао сценску одећу и тиме згртао паре, хтео да прође јефтиније и искористи исти костим и исти лик у два временски удаљена комада? Или је, схвативши како публика у Фалстафу препознаје карикатуру већ почившег писца Роберта Грина што се Шекспиру неколико година раније замерио, злурадо хтео да продужи своју слатку сценску освету?

Поготово што није била једина. Наиме, Шекспир је у "Веселим женама виндзорским", по многима, и кроз лик судије Плиткоумића, исмејао свог љутог прогонитеља из Стратфорда, сер Томаса Лусија, што трачевима поткованој публици није могло да проакне. Оног истог Лусија на чија је имања упадао са пријатељима ради криволова на јелене, а овај га прекомерно кажњавао, чиме је Луси, можда посредно кумовао Шекспировом одласку у Лондон и његовој потоњој каријери и слави.

Докази за обе претпоставке заснивају се на препознатљивим детаљима у самом комаду. Роберт Гин је, кажу, осим што је био учен писац, био познат као кафански човек, преварант, пијанац, који је напустио своју жену Дол (Фалстафова блудница Доли Секадаша!), и почео да се дружи са полусветом курви и разбојника по Истчипу, недалеко од Лондонског моста. Гринов песнички језик био је пун неумерених претеривања, баш као и Фалстафов у Шекспировом комаду. Онако китњаст каквим је назвао Шекспиров, у свом памфлету "Гринов грош памети купљен по цени од милион кајања". У којем је, узгред, не именујући га, оптужио овог писца, "бинотресца" , да је "врана скоројевић који се кити нашим перјем" (тешке речи, оптужба за плагијат!) који пише бомбастичке бланкверсе.

У књизи "Вил из Стратфорда" (ПортаЛибрис 2006) најфасцинантнијој књизи нашег времена о Шекспиру, његовом времену и људима, Стивен Гринблат прихвата претпоставку да је Грин тражио од Шекспира паре на зајам, али га је зеленаш Вил одбио, што је превршило меру. Грин му је осветнички узвратио "Грошем памети", а Шекспир њему још жешће, овом комедијом, онда кад је Грин већ пет година био мртав.

Или, је то, ипак, било закаснело покајање? Јер, каже Гринблат, "Шекспирова дарежљивост је естетска, нема везе с новцем. Он је Грину поклонио непроцењив дар – претворио га је у Фалстафа".

Лик који по многима оваплоћује принцип Радости живота, чији је дионизијски мото "Дајте ми чашу вина", први пут је заиграо на домаћој сцени 1952, у истом овом Народном позоришту у Београду (оба Хенрија IV) где га, ево, педесет пет година доцније, поново оживљује Милан Гутовић, у раскошној представи "Веселих жена виндзорских" у режији Јиржија Менцла.