Ромски каубоји из краљевских палата

Драгиње – Патер фамилијас, цигански Џон Вејн или једноставно – газда, пење се тешко уз мермерне степенице палате и већ је задихан на пола пута, до чардака свог белог двора. Стотине ноћи је преспавао у леденим босанским шумама код Кладња или га је олујни ветар шибао у Далмацији, док је, прекривен „амбасадор” ћебетом, покушавао да утоне у сан.

Ватра око које су логоровали гасила се полако, а Бранислав Алексић и његови мачвански компањероси потом би заспали као јагњад.

Педесетпетогодишњак оловних ногу некада је био трговац и гонич стоке, који је, уместо да јаше дивљег мустанга, окретао волан „тамића” од три тоне, крстарећи по републикама и покрајинама бивше Југославије. Вилу „Браналекс” завршио је 1991. године, а мајстори из Венчаца су се клели да је много више мермера уграђено у његову тврђаву него у дедињски владарски храм где се башкарио Тито.

– Да су у држави имали мозга, Србија би сада била Америка, а Драгиње – Њујорк – савршено је озбиљан Бранислав, познатији као Браналекс, пионир слободног тржишта и велетрговац у време удруженог рада, сматран од тадашњих прогресивних снага шверцером и муљатором. Драгиње, прелепо мачванско село, већином настањено Ромима, на мапама друштвено-политичких радника обележавано је као опако место, југословенски неистражени предео иза Рио Пекоса, докле не допиру закони федералног шерифа.

Десетине палата – ма чак и стотине, исправља ме Браналекс – нижу се низ магистрални пут и сваки дворац припада по једном ромском сточару. Читаве династије су стваране седамдесетих и осамдесетих година, али њихов посао сеже далеко у прошлост, када су бркате прадеде, наоружани кубурама и сабљама, прелазили Саву скелом и продавали свиње мангулице Швабама у Аустроугарској.

Зато Бранислав показује породичне портрете насликане у уљу, старе Роме који су разбили мит о црнопутим сиромашним чергарима, стварајући еп о моћним, богатим трговцима о којима Србија мало зна. Или не жели да зна.

– Пре око 250 година, Роми су се доселили овде. Мој прадеда Никола је започео с послом, продајући свиње у Аустроугарској. Посао је наследио деда Михаљо. Међутим, мој отац Живорад је рано отишао за Аустрију и тамо био физички радник. Гени изгледа прескачу једну колено, па су код мене поново прорадили. Откупљивали смо краве по Бачкој, а свиње по Мачви, товарили их у „тамиће”, а потом обилази Босну и Далмацију – северно од Задра, па до Црногорског приморја на југу – прича Бранислав.

Туга исијава из његових црних очију, пепео испада из његове цигаре, носталгија избија из сваке његове речи. У време када је из доба дечаштва прерастао у трговачког боса, готово да се није ни бријао. Животни ромски циклус у Драгињу није идентичан календару осталих светова. Омладинац Браналекс је већ постао краљ сточара, док је Мирослав Мишковић тада био само перспективни шеф у Крушевцу.

Ништа, међутим, није имао Браналекс: ни подршку партије, ни прилаз примарној емисији, а могао је само да сања инфлаторне кредите. Имао је само прадедину генетску шифру и „тамић”, којим је обилазили стару Југу.

Загонетно се смеје када га питам да ли су заиста тачне легенде да су трговци Драгиња били повезани радио-везом, како би с различитих пијачних сточних пунктова уговарали цене.

– То је још једна лажна прича. Пре ће бити да нас је полиција пратила радио-везом. Али свеједно, џепови су нам били пуни пара. Могли смо новац да пакујемо у џакове. Када бисмо се враћали ка Мачви по кафанама су нас чекали управници ресторана испред врата, јер су знали да стижу цигански сточари. Гледали смо за суседним столовима функционере како немају ни динар кеша, него потписују огромне рачуне у име фирми које су им пропадале – сећа се Браналекс.

Док је посматрао како се Југославија распада и трули, њега и његове десперадосе сматрали су кнезовима шверца, људима на ивици закона.

Зато жали што нико није желео да улаже у Роме из Драгиња. Зато жали што им „главоње из Београда” нису долазили, како би стекли нешто од ромске мудрости, несрећан је што су на његове очи, а он то добро зна, познавао је Југу у малом прсту, „будале започеле растакање земље”, уместо да дођу на циганску светковину и упитају родоначелнике слободног тржишта и прве велике богаташе, како да, уместо у крви, пливају у парама.

Када су избили немири у Југославији, Роми нису пали у бедак, нису одлазили код психијатара, није их закачила депресија, већ су почели да отварају приватна предузећа. Кренуо је експорт-импорт: кафа, детерџент, пластика, тоалет папир.

Кренуо је нови ромски златни пут: Виена франко Шабац.

– Роба се продавала по Србији, Македонији и Црној Гори. Највише је ишла пластика и текстил, чувена ћебад „амбасадор” – једноставно образлаже своју трансформацију од сточара до велетрговца акцизном и осталом робом. Много Рома је тада „тамиће” с фарми преусмерило ка секундарним сировинама. „Тамићи” су их одржали, њима хвала. И то они, са „звучњацима”, што крстаре улицама велеграда и завијају, молећи грађане да им продају старе шпорете, веш-машине, транзисторе...

Остало је свега неколико трговаца стоке у Драгињу, који тове бикове. Остала је и мода да се подиже палата виша од комшијине, макар и за једну циглу. Остала је и мода да млади „бегају у Беч”, да цепају прадедовске генетске шифре, да их бацају у Саву, па су сада дворци пусти, а наследнике славних ромских трговаца клонирају у аустријске клозетске раднике.

Његов син Жељко, ипак, осећа како га дедови мрко посматрају са оних портрета. Реч је чистој ромској интуицији, да не кажем магији. Жељко је дипломирао економију, ради у школи као педагог, потпредседник је месне канцеларије, али ђаво му не да мира. Сврбе га прсти.

Док Браналекс посматра палату и гунђа – Ех, да сам ово изградио у Београду, вредело би два милиона евра – Жељко је свестан да су ромски каубоји Драгиња били весници богатства, који су подизали дворце, стварали породице и борили се против беле куге, славећи Светог Николу. Богами, биће опет.