Скровиште светих књига

Достојанствена тишина заклопиће се свуда око посетиоца чим се затвори тешка капија која раздваја гробље од бучне београдске Рузвелтове улице. Тај свечани мук ни по чему не раздваја јеврејско од других гробља. Али то већ чини велики споменик пред којим стражаре два камена лава и двоглави орао који се угнездио на стубу са уклесаним крстом са четири оцила и Давидовом звездом. На самом је улазу у сефардско гробље и посвећен је Јеврејима страдалим у Првом светском рату. Иако у дну алеје са улаза видљив је и монументални споменик жртвама холокауста, дело архитекте Богдана Богдановића. Међу херојима и жртвама, вечним почивалиштима обичних и необичних људи, сместило се једно за које је неупућеном посетиоцу натписом на надгробном споменику одмах стављено до знања да није реч о обичном гробу, већ скровишту. То је гениза на којој је уместо слике покојника исклесан размотани свитак Торе, а споменик украшен књигама све разјашњава својим епитафом: „Скровиште старих, неупотребљивих светих књига и утвари које су укопане по прописима јеврејског закона 1894. године”. Гениза на хебрејском значи „похрањено” и односи се на просторију у синагоги у којој се одлажу свете књиге као што су Тора, молитвеници и друге књиге и предмети који више нису за употребу а садрже Божје име, објашњава нам прописе јеврејског закона поменуте на надгробном споменику главни рабин Јеврејске заједнице Србије, Исак Асијел.

– Такве књиге и предмете је забрањено бацити у смеће, зато што је Јеврејима у Тори заповеђено не само да поштују Бога, него и места и предмете који су са њим повезани, као што је речено: „Поштујте светињу Моју, Ја сам Господ“. Такође је забрањено уништити папир, књигу или предмет који садрже десет Божјих имена. Забрањено је уништити или оскрнавити свету књигу било да је написана на хебрејском или на неком другом језику. Треба пажљиво руковати са похабаним или поцепаним књигама, па чак и са откинутим и исцепаним листовима светих књига – каже Асијел.

Све што се скупи у синагогама, после неког времена односи се на јеврејско гробље и ту сахрањује, па се генизом зову и таква гробна места.

– У неким местима, на пример, то је било сваких седам година. Тору која се више не може користити треба сместити у водоотпоран спремник и сахранити. Покров Торе и све остале предмете који су коришћени уз њу, такође треба сахранити по истеку њихове употребе. Нема посебног обреда који прати чин сахрањивања светих књига и предмета – истиче рабин Исак Асијел.

Готово случајно једна гениза откривена је и 2006. године у Нишу. Споменик потиче из 1920. године, а пронашли су га тридесетак младих Јевреја из Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине који су учествовали у пројекту уређења и претварања у меморијални комплекс нишког Јеврејског гробља. Знало се, свакако да она постоји, јер је 1939. године нишки рабин Аврам Данити писао да су нишки Јевреји били веома ревносни у похрањивању података, бележница и књига, па није остао ниједан важан податак за Јеврејску заједницу у Нишу, сем неких бележница из првих дана ове општине.

– Иако је Јеврејима заповеђено да поштују свете предмете, треба имати на уму да се предмети уважавају не због њих самих, него је Бог тај који их чини светим, у складу са наведеним стихом: Бог је тај који тражи поштовање – каже рабин.

Више од 280.000 јеврејских рукописа и фрагмената из периода између деветог и деветнаестог века откривено је 1864. године у једној синагоги у старом Каиру. Та каирска гениза данас је најпознатија од свих „скровишта књига”, а документи пронађени у њој расветлили су многе ствари које се тичу верске, друштвене и економске историје Јевреја.

– Соломон Шехтер је 1890. године убедио вође каирске заједнице да се рукописи пренесу у универзитетске библиотеке у Кембриџ и Јеврејски теолошки семинар у Њујорку, тако да су и данас доступни. Пре неколико година у Њујорку сам имао прилику да у рукама држим пергамент који је написао највећи кодификатор јеврејског права и филозоф раби Моше бен Мајмон, познат као Мајмонид, који је живео у дванаестом веку у Фостату, данашњи Каиро. То је био пергамент из Каирске генизе – каже рабин Исак Асијел.