Сукоб две власти

Колики значај за један поредак имају добро дефинисани и складно уређени односи између извршне и законодавне власти показују новија искуства Русије, Украјине и Румуније. Стални сукоби између парламента, с једне стране, и владе односно шефа државе, с друге, постало је битно обележје готово свих нових посткомунистичких демократија које су прихватиле полупредседнички систем власти. Екстремна важност питања како на најбољи начин дизајнирати односе две гране власти потврђује пример Русије из 1993. године. Тада је, да се подсетимо, сукоб између Државне думе и председника Јељцина решен тако што је председник бомбардовао парламент у коме су били "непослушни" посланици. Некритичко и априoрно прихватање полупредседничког модела власти и институција може, дакле, и те како да произведе негативне последице, али и да доведе цео поредак у стање перманентне и дубоке кризе.

Новија искуства украјинске и румунске политичке сцене јасно показују да у овим, али и другим полупредседничким државама "нових демократија" криза институција и конфликт две бранше власти може да "одведе" систем у аномично стање и да озбиљно угрози читав социјални и политички поредак. Разлоге нефункционисања савремених источноевропских полупредседничких поредака треба тражити пре свега у политичкој сфери, али и у карактеру и природи социјално-економског система. Свакако да доминантан културни образац и историјско наслеђе у великој мери одређују, производе и катализирају садашње проблеме у Украјини, али и Румунији. Покушај упоредне анализе актуелних институционалних конфликата и спорова показује деликатност проблема, те да постоји пуно институционалних и неинституционалних фактора на које треба рачунати у давању одређених пројекција.

Дилема која се јавља код политичке репрезентације је: репрезентативност или одговорност. Да ли једно треба жртвовати зарад другог? С обзиром на ова два принципа, разликујемо енглески бипартизам, који фаворизује ефикасност и француски вишепартијски систем који жртвује ефикасну владу зарад репрезентативности парламента. Украјински партијски систем је свакако вишепартијски, али тешко да можемо рећи да је због тога мање ефикасан. Разлози се пре крију у општем демократском дефициту политичких институција. Тако, за пример Украјине оваква дилема не бива посебно важна. Важније је убеђење да је Украјини неопходан вишепартијски систем, те да се он мора оснажити како би отупела оштрица сукоба и поларисаност друштва и политичке сцене.

У блиској вези с појмом репрезентације су и две институције власти – парламент и председник, обе биране од стране гласача на непосредним и општим изборима. И једна и друга су, како каже Ђовани Сартори, "једномоторни" механизам. У президенцијализму, мотор је председник, а у парламентарном систему – представничко тело. Логично, полупредседнички систем је "двомоторни", што може бити предност, али и мана, јер две вучне силе могу располутити механизам. Зато Сартори предлаже посебну врсту президенцијализма, чији мотори нису симултани, већ се "сукцесивно пале", што је "алтернациони президенцијализам". Идеја је у успостављању парламентарног система који се стимулише или кажњава президенцијалним уплитањем и потискивањем. Парламентарни систем постоји све до тренутка крајње функционалности, тј. продукције позитивних импулса који увиру у остатак политичког система.

Овај "принцип штапа и шаргарепе", Сартори овако описује:

"Поента је у томе да у току сваке легислативе постоји шаргарепа, која награђује функционисање, и штап који кажњава лоше функционисање".

Овај тип президенцијализма би, по Сарторију, одговарао великом броју латиноамеричких и посткомунистичких земаља.

Можемо се са овим сложити, премда мислимо да би сукцесивност требало избалансирати, тако да парламент добије повратну спрегу утицаја ка председнику, тј. "своју шаргарепу". Тиме би се он, као институција несумњиво демократског потенцијала, уједначио и превентивно заштитио у односу на председника, јер је, управо због искуства посткомунистичких земаља, важно ограничити власт једног.

Србија, иначе, нема позитивна искуства са кохабитацијом. Показало се да је она код нас, у великој мери, извор блокаде и институционалне кризе власти. Кохабитација подразумева компромис, а код нас се доживљава као такмичење и ривалитет две гране извршне власти.

Доцент на Факултету политичких наука у Београду