Лакше се дише

Заошијати, залетати се, нагло се заустављати, брзати и мењати правац, растрести, размрдати, веселити се, играти без задњих намера, напорних и дубинских мисли и опсесија, производити, или низати и расипати радост, досетке и кинетичку енергију, домишљати и измишљати замке и подвале, навлачити некога, како то ми кажемо, то су превасходне радње, глаголи и стања који одређују и уобличавају Шекспирову комедију "Веселе жене виндзорске". Комад је, као гост, режирао чешки редитељ Јиржи Менцл.

Витез Џон Фалстаф је облапорни дебељко који се брине за своје благоутробије, али осим вина и пара, он је ранесансно раскошни уживач живота. Воли добру чашу, ни бољи комади меса му нису страни, воли игру речи и тела, и игре живота, шале и "комендије" на свој, и особито, на туђи рачун! Једнако би да удовољи духу и телу; речју, прави човек, ни велики светац, ни велики грешник! Једном се живи, па тај живот ваља провести у весељу, у добром окружењу, у пуноћи и издашности, обиљу и изобиљу, лагодно, у игри и уживанцији! Купати се у радости и смеху.

Ни редитељ Јиржи Менцл, ни витез Фалстаф Милана Гутовића, не воле досаду и депресију, а нису склони ни херметизму, ни проблематичном мудровању. Гутовић се особито последњих година, не приклања глуми као дословности и подржавању тврдој психолошкој или социолошкој карактеризацији. Попут Зорана Радмиловића, на чијег Ибија ме подсетио Гутовићев Фалстаф, Гутовић преферира гег, импровизацију, окрет и преокрет, изненађење, такозвану реплику-сачекушу, вербално и телесно поигравање, хиперболисање, надигравање и надгорњавање, фрку, па застој, тако да узмувани гледалац не стиже да га ухати ни за главу ни за реп, али зато, барем привремено, заборавља и своје и Фалстафове неприлике, невоље, искушења. Менцлова представа је органон, машина која растерује маглу по Мостару, бригу, невољу и мучнину по животу. Само је привидно лако све учинити сношљивим, прозирним, лаким, безазленим, светлим, радосним, комичним. У овој великој и тешкој ствари обликовања лакоће и радости постојања, у којој наша позоришта често не успевају, Јиржи Менцл

 и ансамбл Народног позоришта несумњиво су успели.

Уосталом, зар сам наслов Шекспирове комедије не призива веселост, игру, радост. Господари, слуге, витезови, госпе и госпођице, крчма и пијанџурци, шерети, ујудрмаши, проводаџике, удаваче, младожење-супарници, љубоморни мужеви, сви су они стубови, ослонци, произвођачи комичног, шерети, спадала, мајстори глумци и редитељи представе у представи у којој ће, после телесног и вербалног надигравања, надмудривања, језичења и прекојезичења, избубетани, али још увек насмејани Фалстаф Милана Гутовића, извући дебљи крај! Али и дебљи крај је у овој веселој комедији срећан крај!

Важно је деловати, чинити, мрсити, смишљати, постављати нове замке, чинити све само не остављати представу да мирује и ко лења река тече: равно, право, монотоно. Менцл обликује скупине, парове, како би подвукао и оснажио динамичко, ритмичко, увезао судар и разрешење, везао у чвор и припремио мач који ће петљање, закукуљивање и замумуљивање, распетљати у добар и плодан час. Сјајан је и неодољив женски пар који чине госпођа Форд Наташe Нинковић и госпођа Пеџ Душанке Стојановић-Глид. Менцл настоји да сваком актеру припише знаке препознавања, нешто особено у ставу, покрету, гесту или начину говора, хода. У пару и контрапункту наступају лакореки и лаковерни рефрен мајстор Пеџ Бориса Пинговића и комични сумњичавко, љубоморко Форд Александра Ђурице. Па онда ефектни пар Плиткоумић Небојше Кундачине са рођаком Мршавком Игора Ђорђевића. Госпођа Журка Наде Блам као да је изашла из Стеријиног и Нушићевог шињела. Доктора Кајуса Миленко Павлов гради на језичким и телесним омашкама и неспретностима. Ни рећи вам не умем колико ме је забавио Борис Комненић као свештеник П. Х. Еванс.

Обилат у телу и враголијама, расположен за ујдурмашење у стилу ма није ваљда, о Боже шта ме снађе, шта је ту је, сналази се, удри бригу на весеље, импровизатор који Фалстафа игра, и још више се њиме поиграва, воли га, али га и проиграва и проказује, Милан Гутовић плива у својим, освојеним водама у којима готово ништа осим комике, спрдње, шегачења, радости игре и хумора, не успева. На представама које долазе, верујем, све ће бити још откаченије, луђе, спонтаније, веселије, радосније, бурлескније.

Сценски простор за богато и разгранато комичко лудовање обликовао је Герослав Зарић. Костимограф Марина Вукасовић-Меденица. Превод Боривоје Недић. У бројном ансамблу играли су и Александар Срећковић, Бранко Јеринић, Гојко Балетић, Ненад Маричић, Милош Ђорђевић, Данило Бракочевић, Ненад Стојменовић, Зоран Ћосић, Јелена Хелц, Немања Константиновић и други.