Растројена позадина

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, марта – Просто не могу да дигнем главу од ратних обавеза – извињава се путник у вашингтонском метроу познанику што није дошао да му види нову кућу. Откад то ти имаш ратне обавезе – узвраћа саговорник и одмах добија одговор: "Па у рату сам са женом око куповине намештаја, она хоће модеран, а ја бих класичан."

Уз осмехе, разговор се диже на "виши ниво". Смислио си уверљивији изговор него председник кад своје пропусте овде правда растрзаношћу "шефа нације у ратним временима", добацује прималац извињења при растанку…

Овакав "шеретлук" одсликава само делић специфичности атмосфере у Америци. И званичници и грађани све чешће истичу рат у Ираку као главну бригу, па и као извор својих сталних приговора не само политичком курсу него и самима себи, појединачно и колективно.

Бојиште и тржиште

Зашто је ратно бреме неравномерно распоређено, зашто нема довољно подршке сународницима на фронту, зашто се народ код куће понаша као да земља не води један од највећих оружаних сукоба у својој новијој историји – питања су која раздиру национално биће. "Док јој синови и кћери гину на бојишту, Америка се разгаљује на тржишту", примећују критичари и рата и стања духа, које поприма обрисе растројства у овдашњој позадини далеког, кошмарног фронта. "Ирак гори, а ми шопингујемо", реаговао је с горчином и коментатор "Њујорк тајмса". Као пример таквог раскола навео је, крајем прошле године, две сцене једног истог дана: велико крвопролиће становника Багдада и закрчење коловоза у САД при масовном хрљењу ка сезонским распродајама свакојаке робе.

Зар је могућно да за рат који је покренула наша земља као грађани не осећамо никакву одговорност него настављамо да живимо као да тог рата нема, чуди се аутор. Као могућно објашњење за тај нежељени раскорак понудио је констатацију да су потрошачке навике много утемељеније од повода и циљева текућег оружаног сукоба.

Док председник Џорџ Буш понавља да се "рат против тероризма, чији је главни фронт у Ираку, разликује од свих осталих ратова и да је пресудна идеолошка битка 21. века", анкете показују да већина његових сународника ствари види битно другачије. Сматрају да у тај војни поход није ни требало кретати, да није вредан поднетих жртава, па и да не наговештава "нашу победу". Уједно, све је теже наћи добровољце и резервисте за одлазак на бојиште…

Неслагање распарчава и искуства. Нема оне солидарности каква се исказивала у Другом светском рату, када су, уз остало Американке давале свилено рубље да би се правили падобрани. Уједно, нема ни оног протестног заноса који је довео до окончања Вијетнамског рата и допринео оставци тадашњег председника Ричарда Никсона.

Времена су испреметала и побуде и мерила. У глобалне ратове се одавде некад ишло с поносом и уверењем да се свет спасава од зала, па су пре шест деценија радо у војнике отишла и четири сина председника Франклина Рузвелта и филмске звезде попут Клерка Гебла и Џејмса Стјуарта. Сада на фронту није такорећи ниједна "позната личност", а хроничарка Кити Кели се у "Лос Анђелес тајмсу" пита зашто се у Ираку нису обреле Бушове близнакиње. "Упадљива одсутност друштвене елите – више класе и деце политичара – из ратних редова ствара утисак да је то рат у коме се не вреди борити", каже илиноиски армијски социолог Чарлс Москос у "Кришчен сајенс монитору". Ни антиратне демонстрације, међутим, нису као што су некад биле. И одзив и учесталост су данас далеко мањи.

Генерацијски циљеви

"Баш као и шездесетих, сада имамо неправедан рат, свакодневно пристизање ковчега с телима америчких војника, али ми сада прихватамо постојеће стање и радије се усредсређујемо на решавање сопствених проблема него на борбу против власти или организовање форума за изражавање нашег незадовољства", писмо је једног студента које цитира харвардски предавач историје и књижевности Џон Мекмилан. Према извештају пописне агенције, битно је измењен поредак вредности универзитетске генерације: године 1970. чак 79 одсто бруцоша је истицало да им је један од главних идеала "развијање значајне филозофије живота", док је пре два лета 75 процената бруцоша, дупло више него онда, рекло да им је међу врхунским тежњама – постизање "врло доброг финансијског стања".

Подржаваоци рата, у таквој ситуацији, предлажу – принудне мере за јачање армије. У Конгресу се чују предлози за поновно увођење војне обавезе, разрезивање новог пореза којим би се обезбедиле стотине милијарди долара за активне припаднике ратних трупа, војне инвалиде, ветеране…