Драматични набој

Београдски балет извео је премијерно на сцени Народног позоришта два једночина балета – Јесење цвеће у кореографији Мари Клод Пјетрагале и Жилијена Деруа, и обнову балета Кавез у кореографији Лидије Пилипенко.
Балет Кавез је премијерно изведен 1999. године и у тадашњим друштвеним околностима, на крају једне по свему ужасавајуће декаде, деловао је као логично остварење. Међутим у данас његова клаустофобичност, суморна атмосфера менталне установе и унутрашњи расколи ликова, креирају једну ширу, глобалну метафору света као простора у коме бауљају изгубљени људи, у потрази за смислом.

Решетке са једне, а бетонски зид са друге стране оивичавају простор у коме играчи – становници ове установе проживљавају своје дане. У овом застрашујућем простору Пилипенко као контраст креира љубавну причу која својом чистотом и емотивношћу подсећа на свет какав би могао бити. У веома убедљиво и креативно постављеним дуетним деоницама ауторка демонстрира рађење новог живота који ће ипак победити лудило, затвореност и тескобу. Осим повремене претеране мимике играча, представи је највише сметао звук плача тек рођеног детета, као прејака симболика која је делом банализовала ову причу. Режијски Пилипенко доста вешто води читав ансамбл, до краја у коме они остају са једне стране завесе, док је пред нама играчки пар који представља победу љубави над бесмислом. Ова симболика, иако сасвим поједностављена, деловала је ефектно, као и читав балет, делом и захваљујући добром одабиру музике – деловима II симфоније "Васкрсење" Густава Малера. Асамбл је генерално био врло убедљив, као и солисти Тамара Ивановић и Дејан Коларов. Ипак представу је обележила изванредна креација првакиње балета Ане Павловић, која је изузетно експресивно, изражајно, убедљиво, дочарала дубоке поноре и узлете људске психе.

У другом делу видели смо балет Јесење цвеће, чија највећа мана лежи у драматуршкој поставци, односно либрету – уколико се у програму не прочитају идеје кореографа, тешко да прича гледаоцу може бити јасна. Наиме, инспирацију су кореографи пронашли у индустријској револуцији, односно променама које је она донела на почеку двадесетог века. Тако прво гледамо драматичне ансамбл и дуетне деонице које демонстрирају меланхолију, отпор променама и немоћ да им се индивидуа супротстави. Онда наступа мушки ансамбл са полетним, веома атрактивним плесом који стилски одудара од претходих делова, чак помало асоцира на мјузикл – то је она страна која се радује новинама и напретку. Онда поново пар који раздиру унутрашњи немири, њихов плес је пун телесних контракција, уздаха, очајања... Па затим опет мушки ансамбл са еуфоричном, оптимистичном игром.

Стил Пјетрагале и Деруа је у великој мери ослоњен на балетску класику, али они користе и савременији плесни вокабулар. Како представа одмиче тако кореографи добијају све већи креативни набој, па су плесне деонице испуњене оригиналним и занимљивим решењима. У другом делу се представа стилски уједначује, а не ремети је ни музичка компилација сачињена од дела бројних аутора.

Играчи су и у овом остварењу веома добри, посебно је до изражаја дошао одлично увежбан и полетан мушки ансамбл. Сасвим коректан био је и женски ансамбл, као и солисти – Константин Костјуков, као поуздан партнер младој солисткињи Сањи Нинковић. Ова играчица поседује изражајност и стилску истанчаност, веома јој лежи савременији плесни стил и у Јесењем цвећу је то показала у оној мери у којој јој је то омогућио дати кореографски материјал, али сасвим сигурно њој тек предстоје остварења у којима ће моћи до краја да искаже своје значајне играчке и драмске потенцијале.

Иако Јесење цвеће није врхунско кореографско остварење, захваљујући неким занимљивим деоницама оно представља за наш ансамбл драгоцени увид у један мало другачији, прилично софистициран ауторски рукопис.